Izvor: Politika, 20.Apr.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glasnogovornik generacije
Prvi čovek „Ekatarine Velike” osećao je odbojnost prema svakoj vrsti političke retorike, kaže Zlatomir Gajić čiji je magistarski rad posvećen poeziji Milana Mladenovića
Završni radovi postdiplomaca iz srpske književnosti ne moraju da budu posvećeni samo delima Sterije, Nušića, Njegoša, Andrića i ostalih velikih pisaca. Zlatomir Gajić, asistent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, odbranio je magistarski rad na temu „Poezija Milana Mladenovića kao književna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i medijska činjenica, problem analize i recepcije”. Slušajući rokenrol i proučavajući književnost, Gajić je odlučio da analizira tekstove frontmena grupe „Ekatarina Velika”, a poseban podsticaj dali su mu naučni krugovi na njegovom fakultetu koji su oduševljeno prihvatili ovu ideju.
– Nijedan od pravaca u kulturi i umetnosti, u drugoj polovini 20. veka, nije dosegao tolike razmere niti se tako direktno infiltrirao u sve pore savremene civilizacije, kao rokenrol. Reč je o sociološkom fenomenu koji u znatnoj meri utiče na stanje svesti savremenog čoveka, a pesme njihovih predstavnika Džima Morisona, Džona Lenona, Boba Dilana, Dejvida Bouvija na Zapadu se odavno izučavaju i vrednuju u institucijama nauke i kulture, kao i u medijima i društvu uopšte – kaže Zlatomir Gajić.
Prema njegovim rečima, stihovi pesama „Ekatarine Velike”, čiji je Mladenović (1958-1994) autor, od ostalih naših rok sastava izdvajaju se posebno snažnim duhom i visokoestetizovanom umetnošću koja je u rangu poetskih uzleta lepe književnosti. Njegove pesme, kako smatra, u poetizovanom pretpletu mračnih vizija, slika i simbola, ponekad teško razlučivog smisla i značenja, nose generacijski kod i skrivenu lirsku poruku o jednom vremenu. Govore o ljudima iz gradova, i stanju duše mladih ljudi koji su osećali da Milan govori u njihovo ime.
– Mladenović je dobro opipao puls svoje generacije u urbanoj zajednici koja je u tom trenutku doživela pun procvat, ali se u betonskoj džungli, u vremenu koje je mnogo toga obećavalo, a suštinski malo davalo, pojedinac sve više osećao usamljeno. Budući da je bio radoznao, kreativan i obrazovan (studirao je svetsku književnost), njegov stil pisanja i razmišljanja, iz albuma u album, poprimao je obeležja ozbiljne lirske literarne tvorevine – kaže Gajić.
– Mada su na prvi pogled, nekad i na drugi, i treći, delovali hladno, zatvoreno, mračno i nedokučivo, ti stihovi, i njihova naglašena metaforika, i simbolika, kriju osećanja tanane pesničke duše, sposobne da zaviri u ezoterične svetove, i da iz tog paralelnog univerzuma pronađu odgovore na neke probleme koji su mučili njegovu zajednicu i njega samog, smatra naš sagovornik.
On primećuje da je Milanov bunt bio odraz njegovih osećanja i potrebe da nešto preduzme u svoje, kao i u ime celog sveta. Ipak, naglašava da je poznati umetnik osećao odbojnost prema svakoj vrsti političke retorike, smatrajući je za jeftinu i nedostojnu ljudskog bića koje neguje prave vrednosti.
– Teme ljubavi se povremeno javljaju u njegovim pesmama ali bez posebno poklonjene pažnje u odnosu na ostale teme. Primetio je da su se značajne reči koje prenose emocije – zemlja, kuća, istina, sloboda i ljubav istrošile, i da se izgovaraju sa određenom dozom ironijskog otklona. To mu je zasmetalo i pokušao je da im vrati potreban dignitet. Kao glasnogovornik generacije na albumu „Dum, dum”, dominirali su motivi samoće, tuge, napuštenosti, slike dezintegracije svega postojećeg, što je pojedinca primoravalo na krik, čest u njegovim pesmama.
Naš sagovornik primećuje da je od vremena „Šarla akrobate” do poslednjeg albuma „Ekatarine”, porastao krug onih koji su Milana slušali i dobro razumeli, pa zaključuje da njegove pesme i nisu bile toliko teško razumljive kako se smatralo, koliko su bile namenjene onima koji umeju da ih čuju i kanališu na pravi način.
Profesor i pisac Mihajlo Pantić, autor priče „Svi Milanovi ljudi” u zbirci „Novobeogradske priče”, bio je u komisiji za odbranu Gajićevog rada. On smatra da je Mladenović prvi pravi pesnik u istoriji našeg rokenrola, prvi glas koji nije bio samo tekstopisac već i pesnik, putem kojeg je progovorila beogradska urbana alternativa. Na jugoslovenskom prostoru, takvu originalnost i snagu, smatra profesor, imaju određene pesme Đorđa Balaševića, kao i opus Džonija Štulića. Pantić naglašava da je rad Zlatomira Gajića samo početak u tumačenju onoga šta je poznati roker ostavio iza sebe. Novim generacijama ostaje da tumače Milanove boje i motive – koraka, Novog Beograda, voda, lađa i brodova...
Mirjana Sretenović
objavljeno: 21.04.2011.
