Izvor: B92, 24.Jul.2011, 12:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Glas likvidirane generacije"
Naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju Goran Miloradović je tokom februara 2002. vodio intervju sa filmskim rediteljem Jovanom Jocom Živanovićem, koji je objavio kao značajno svedočanstvo o svetu filma, kulture i politike od 1944. u drugoj svesci Godišnjaka za društvenu istoriju za 2010.
Miloradović u uvodnom tekstu navodi da je Živanović, rođen u Zemunu 1924. bio u vreme razgovora teško bolestan ali veoma priseban, posedovao je moć koncentracije i pre nego >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << što je umro dva meseca docnije stigao je da tekst autorizuje.
Tokom razgovora, koji su snimani, ispričao je niz nepoznatih detalja o poznatim ličnostima i događajima kojih nema u zvaničnim dokumentima, a Miloradovićev utisak je bio da je govorio u ime cele generacije filmskih stvaralaca rođenih 20-tih godine 20. veka "za koje je više puta ponovio da sun bili ''ometani'' a potom likvidirani kao stvaraoci".
Živanović je od 1957. do 1979. snimio 10 dugometražinih igranih filmova, a pre toga je snimio desetak dokumentarnih i isto toliko kratkih filmova, a bio je osnivač UFUS-a i prvi je pokazao da i domaćin film može da bude komercijalan.
Nije pristajao da snima partizanske epopeje i "popularne komedije" već angažovane drame na savremene teme - "Zenica", "Te noći","Čudna devojka", "Ostrva", "Gorki deo reke", "Kako su se voleli Romeo i Julija", "Uzrok smrti ne pominjati","I Bog stvori kafansku pevačicu", "Naivko" i "Radio vihor zove Anđeliju".
Cilj razgovora, prema rečima autora, bio je da bude istorijski izvor a teme su one koje su zanimale istoričara koji istražuje kulturni, društveni i ideološki razvoj u okviru Jugoslavije.
Na početku razgovora MiIoradović je želeo da od intervjuisanog dobij njegovu verziju delovanja pripadnika SKOJ-a u Beogradu tokom prvih godina okupacije, u odnosu na filmsku verziju datu u filmu "Besmrtna mladost" (1948) Voje Nanovića, koji je kao i ŽIvanović, bio jedan od njih.
Bitna ocena Živanovića je da "ni odmah posle rata ''oni'' nisu favorizovali skojevce, jer nisu imali putem čega da ih kontrolišu, već one koji će da im služe (u tom kontekstu je pomenuo ime Lole Ðukića i tvrdio da je bio favorizovan).
Živanović otkriva da je pripadao grupi "četvorica iz Glasa" i da su oni izneli program o uspostavljanju tržišta filma, o likvidiranju Agitpropa, tražili da se stvaraocima prepusti produkcija". "Naš progon je bio strašan, rasturili su nas", zaključuje tu ranu epizodu u svojoj filmskoj karijeri.
Slede kroki portreti čitave plejade filmskih stvaralaca za koje Živanović uglavnom nema lepih reči (Radoš Novaković, Vicko Raspor, Žika Mitrović, Milutin Čolić, Saša Petrović...). On se zalaže da treba napisati "političku istoriju jugoslovenskog filma" i po njegvom mišljenju beogradska levica je očekivala "naše" a stigli su 1944. "varvari" koji su "stvorili bez kriterijuma, društvo u kome kriterijume odredi neki ubica iz Centralnog komiteta, kaže pobijte ove, dovedite na vlast ove...".
Izuzetno je zanimljiva Živanovićeva priča o šefu predratne policije Bećareviću čije se ime pojavljuje u istorijama kao dželata koji je isleđivao komuniste i tokom Drugog svetskog rata. Naime, Živanoviću je, njegov bliski prijatelj novinar "Kominista" Dragan Marković dao da pročita razgovor koji je vodio sa Bećarevićem 1950. (nije bio ubijen već držan u izolaciji jer je pristao da novim vlastima posle 1945. da sve inofmracije koje su tražili).
Bećarević je tvrdio da su svi koji su preživeli Drugi svetski rat a u nekom momentu bili uhapšeni "propevali, jer oni koji nisu, ti nisu živi".
Među ličnostima za koje se interesovao Marković dok je razgovarao sa Bećarevićem, prema sećanju Živanovića, bili su Koča Popović, Milovan Ðilas... a za priču o hrabrom držanju Tita u vreme bombaškog procesa rekao je "da je to strip i to za manju decu".
Miloradović je dotakao i temu ljubavnih veza između partizana i građanki posle rata polazeći od filma Rajka Grlića "Samo jednom se ljubi", a Živanović mu je izneo niz insajderskih podataka o takvim epizodama u beogradskom društvu kao i o "otimačinama" oslobodioca.
"Oni su se otimali oko žena, oko kuća, pa onda ti je jasan i njihov odnos prema filmu, otimali su se oko slave, oko istorije, kada je počelo kidisanje na istoriju to je bio cirkus" kategoričan je Živanović.
Nije odbio ni da odgovara i iznosi lične impresije o piscima kao što su Ivo Andrić, Dobrica Ćosić, Borislav Mihajlović Mihiz.
