Izvor: Politika, 13.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glas Teatra slobode u Palestini
Piter Bruk, direktor pariskog pozorišta Buf di Nor, poklonio je Teatru dvadesethiljada evra
Specijalno za „Politiku”
Dženin – Za pozorište mladih u izbegličkom logoru Dženin u Palestini prvi put sam čula kada me je francuska asocijacija „Prijatelji Teatra slobode iz Dženina” pozvala da pogledam višestruko nagrađeni dokumentarni film „Arnina deca”. Šok je bio jak. Početak filma prikazuje blokadu logora >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i jednu umornu, bolesnu ženu, bez kose, sa palestinskom maramom na glavi, kako protestuje protiv blokade logora na veoma prometnoj raskrsnici.
U istom kadru džipovi izraelske vojske neometano jure oko nje.
Žena je Arna Mer Kamis, izraelska pacifistkinja iz generacije onih koje su učestvovale u stvaranju države Izraela nakon čega je u svojoj domovini započela kampanju za mir, pravdu i prava čoveka kojoj je posvetila čitav svoj život. To je, ujedno, značilo da je dugi niz godina delovala i otvoreno se zalagala za prava Palestinaca.
Tokom prve Intifade (pobune sa kamenjem) i nakon što je izraelska vojska zatvorila škole, Arna Mer je u izbegličkom logoru ustanovila vrstu pomoćnog obrazovnog sistema. Osetila je potrebu da upravo u Dženinu osnuje centar za decu traumatizovanu svakodnevnim nasiljem.
Godine 1988. dolazi na ideju da osnuje organizaciju „Briga i učenje” koja treba da odgovori njihovim potrebama. Za rad na tom projektu,1993. godine, dobila je Alternativnu Nobelovu nagradu za mir u iznosu od pedeset hiljada dolara. Novac od svoje nagrade iskoristila je da podigne dečje pozorište u logoru. Terapeutski rad je pomogao deci da izraze svoje duboke frustracije, bes, gorčinu i strah i da se suoče sa njima. Ovim načinom, ona su uspela da unesu „sunce u palatu” o čemu govori njihov prvi pozorišni komad. Pozorišna trupa dobija još veći elan kada se Arni pridružio sin, Đulijano Mer Kamis, poznati izraelski glumac i režiser, autor potresnog dokumentarca. Rođeno je pravo pozorište pod imenom „Teatar slobode”.
U filmu koji je u Nemačkoj 2004. godine proglašen za najbolji dokumentarni film, Jusef će 2001. godine počiniti samoubilački atentat, jedan drugi mladić, Ašraf, poginuće 2002. u sukobu sa izraelskom vojskom, a Ala će 2003. biti ubijen nakon što je jedno vreme komandovao grupom koja je pružala oružani otpor u izbegličkom logoru. Kao deca, oni su, kao i mnogi drugi, bili talentovani glumci pozorišne družine koju autor dokumentarca, Đulijano Mer Kamis, prati čitav niz godina snimajući njihov i svoj rad na brojnim probama i predstavama.
Arna je umrla 1995. godine, rad Teatra se još kratko vreme nastavio pod Đulijanovim rukovodstvom da bi se ugasio sa početkom druge Intifade, u kojoj je izraelska vojska bombardovala logor teškom artiljerijom i ubila pritom više desetina civila među kojima mnogo dece. U razrušenom logoru je sve zamrlo, jedva da se i život održao.
Beskompromisna palestinska borba prikazana u filmu neizbežno izaziva kontradiktorna reagovanja. Slikajući tragični grupni portret kao direktnu posledicu okupacije, ovaj redak i snažan film svedoči o jednoj izgubljenoj generaciji Palestinaca. Sve do 2005. godine.
Arnin entuzijazam inkarnirao se u liku mladog Jonatana Stančaka, sina poljskog Jevrejina i Izraelke, koji je iz Švedske, zemlje u kojoj je rođen i odrastao, stigao u Palestinu sa humanitarnom organizacijom koja se brine o deci paraplegičarima. Slučaj je hteo da se sretne sa Zakarijem Zubeidijem, vođom brigade mučenika Al-Aksai nekadašnjim glumcem amaterom iz Arnine grupe. U razgovoru koji su vodili u zatvoru, Zubeidi je insistirao na ulozi kulture u izbegličkom logoru, kao jedinom izlasku iz začaranog kruga. Uz Đulijanovu pomoć, Jonatan uspeva da ponovo otvori „Teatar slobode” u februaru 2006.
Stančaka sam upoznala prošle zime u Palestini sa jednom grupom putnika. Sa ponosom nam je pokazao planove za renoviranje pozorišta. Radovi na preuređenju sale, proširenju scene i ulepšavanju fasade bili su u pripremnoj fazi, i trebalo bi da teku u više etapa. Među donatorima su udruženja iz nekoliko evropskih zemalja i Južne Amerike. Saznali smo da je Piter Bruk, direktor pariskog pozorišta Buf di Nor, poklonio Teatru dvadeset hiljada evra.
„Teatar slobode” je žila kucavica logora Dženin, njegova javna scena, jedini prostor otvoren za sve. Kultura ovde ima zadatak da preispituje, kritikuje, suprotstavlja se totalitarizmu i fundamentalizmu. Godine 2007. pozorište je okupilo 15000 gledalaca i prikazalo 80 predstava. Mnoga amaterska pozorišta iz Evrope, ali i brojni profesionalci iz sveta dolaze da ponude svoju pomoć. Na repertoar za 2008stavljeno je i jedno delo autora iz bivše SFRJ. Reč je o pozorišnom komadu „Romeo i Đulijeta iz Sarajeva” Jasenka Selimovića koji živi u Švedskoj.
Teatar praktikuje dve vrste programa: multimedijalni i scenski. Ovaj drugi nudi psihodramu (terapiju dramskom umetnošću koja treba da omogući lečenje psiholoških trauma), cirkuske akrobacije, palestinske folklorne igre (dipka), profesionalno usavršavanje tehničara za produkcije spektakla, scenografiju, zvuk i osvetljenje. Multimedijalne aktivnosti daju mogućnost mladima da se bave realizacijom kratkometražnih filmova (neke smo i sami videli), da kreiraju sajtove na Internetu, da se bave novinarstvom i fotografijom. Pedagoški rad se obavlja u dva uzrasta, od osam ili devet do 14 godina i od 15 do 20. Manje od polovine članova čine devojke, pa pedagozi sa velikim naporom nastoje da očuvaju njihovo prisustvo i posle navršene šesnaeste godine kada ih obično roditelji povlače u kuće.Za sve koji žele da saznaju o tome nešto više, aktivnosti Teatra se mogu pogledati na sajtuwww.voices.ps
Mirjana Uaknin
[objavljeno: 14/01/2009]
.jpg)
