Izvor: Politika, 20.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glancanje sopstvenih života
Lepa je nostalgija sa merom, ali je opasna svaka nostalgija koja prerasta u rigidnost, kaže dobitnica nagrade „Biljana Jovanović”
Nagrada Srpskog književnog društva „Biljana Jovanović” za 2008. godinu dodeljena je Jeleni Lengold za knjigu priča „Vašarski mađioničar”, u izdanju „Arhipelaga” iz Beograda. U saopštenju žirija kojem je predsedavao Božo Koprivica posebno je naglašena uverljivost pripovedanja i istančana psihologija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u pričama Jelene Lengold. „Obazrivo i nenametljivo, a istovremeno potresno i erotski intrigantno, Jelena Lengold analizira slike iz života žene, istražuje tegobne teme starosti i smrti, iščeznuća lepote i gašenja emocija. U poetičkom ključu bliskom Biljani Jovanović, autorka pripoveda o mogućim, a pukim slučajem izbegnutim, tugama i ljubavima, o odlaganom samoubistvu, o neizlečivoj usamljenosti u okruženju bez obeležja"”, stoji dalje u saopštenju žirija.
Kako svoje stvaralaštvo vidite u odnosu na ono što je pisala Biljana Jovanović?
Ne želim da govorim o književnoj srodnosti pre svega zato što svaki pisac, i živ i pokojni, imaju pravo na svoju unikatnost i autentičnost. Ali, zato mogu da konstatujem srodnost u borbi za slobodu izraza i u specifičnom učešću u mirovnim akcijama. Nansen dijalog centar, organizacija u kojoj radim već deset godina i čiji sam trenutno direktor, bavi se stvarima koje bi se, skoro da sam sigurna, veoma dopale Biljani. Nansen dijalog mreža u koju spada i naš Centar je ove godine nominovana za Nobelovu nagradu za mir; to je činjenica koja u našim medijima još uvek nije bila poznata do sada, i na koju sam ponosna jednako koliko i na nagradu koja nosi ime Biljane Jovanović. I, nekako, vrlo mi je logično da se obe stvari dogode u razmaku od nekoliko dana. Sve to ima neke svoje neuhvatljive uzroke i veze.
Kako se u Vašim delima manifestuju gradovi i kakva je veza između gradova i Vaših likova?
Grad je neizbežan u mojim knjigama. Čitav život sam provela u gradovima, i u Beogradu, ali i u gradovima Evrope u koje me je posao odvodio. Ipak, mislim da ne spadam u one pisce kojima je grad glavni junak. Ima takvih pisaca, i ja ih veoma volim, jedan od njih je i Mihajlo Pantić, recimo. Kao i legendarni Momo Kapor. U mojim knjigama grad je više neka tiha pratnja junaku i njegovim zbivanjima. Čini mi se da je za moj književni grad, koji je Vladislava Gordić divno nazvala Lengoldlendom, tipično jedino to da bi mogao biti bilo koji grad na svetu. Valjda zato što verujem da je svuda sve isto i da je iluzija da nas na drugom mestu čeka nešto mnogo bolje ili mnogo opasnije. Sve što nosimo je u nama. Gradovi su mojim junacima samo mizanscen, ali ne i sudbina.
Uočavate li kako se promene Beograda, u duhu grada i njegovoj spoljašnjosti, odražavaju na ljude, u odnosu na devedesete, ili čak i pre njih?
Naravno da uočavam promene. Promene su takođe neizbežan deo života. Smešni su mi svi ovi ljudi koji se vajkaju nad promenama Beograda i pričaju kako je nekad sve bilo lepše, bolje, čistije... Ta mi priča zvuči i nadmeno i neukusno i konzervativno. Lepa je nostalgija sa merom, ali je opasna svaka nostalgija koja prerasta u rigidnost. Ja se trudim da u životu nikakve različitosti ne vrednujem kao bolje ili lošije, već jednostavno da ih prihvatim kao deo sveta. Inače bismo stalno išli naokolo i glancali sopstveni život, umesto da ga živimo.
Pišete o „oneobičenim” ljubavima, neminovnim rastancima, usamljenosti, neutoljivoj čežnji" Da li je moguć istinski potpun, dijaloški i duhovni odnos među polovima, ili je sve samo u težnji ka tome?
Zaista, ne znam odgovor na ovo pitanje. Ima trenutaka kada mislim da je to moguće, da postoji univerzalni jezik kojim možemo objasniti sebe drugome i upiti drugoga u sebe. A onda, opet, dođu momenti kada shvatim da je to bila iluzija i da su ljudi toliko zatvoreni svetovi da možemo dopreti samo do njihove površine i ni pedalj dalje. I ne bih ovo ograničavala samo na nerazumevanje između žena i muškaraca, mislim da to važi bilo za koja dva čoveka na svetu a, nažalost, i za bilo koja dva društva. Ipak, na nama je da stalno tragamo za tim putevima razumevanja. O tome ja pišem, o tom traganju.
Kada pišete o teškim temama, ponekad to činite iz perspektive muškog lika. Znači li to da patnju treba „muževno” podnositi?
Ima mnogo više teških tema o kojima sam pisala iz ženskog lika. A beg u muški lik je stvar neke spisateljske znatiželje. Ne vidim razlog zašto bih sebe kao pisca ograničavala samo na junakinje. Ipak, mislim da kod mene nema te podele šta koji pol može i treba da podnese. Duboko su emotivni i ranjivi i jedni i drugi. Ja samo pokušavam da zamislim kako je to biti neko drugi, i kako svet izgleda iz te perspektive. I začudo, nije mi to nimalo teško. Kad pišem, mogu biti bilo ko i u tome je najveća čar pisanja.
Kako pristupate erotici, šta je za Vas intimnije u priči, nagoveštaj erotskog ili sam njegov čin?
Najintimnije je, valjda, predavanje sebe drugome. Bez obzira na to da li je ispisano kroz ljubavni čin ili samo kroz želju. Kao piscu, meni je ta čežnja mnogo intrigantnija i zanimljivija za proučavanje, nego realizacija želje. Pa, ipak, čini mi se da sam tek načela pisanje o erotici. Treba razumeti sebe, treba prevazići stid, treba biti veoma jak da bi se o tome pisalo kako to ljubav zaslužuje. Ja se nekako nadam da ću napisati još bolje erotske priče kada jednom budem bolje razumela samu sebe.
Marina Vulićević
[objavljeno: 21/04/2009]
