Izvor: Politika, 17.Maj.2014, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gladijator koji piše knjige
Nikola Savić pobedio u talent-šou programu kanala RAI 3, i kao nagradu dobio štampanje svog prvog romana u 100. 000 primeraka
Od pet hiljada takmičara koji su se prijavili za književno takmičenje „Masterpiece” u organizaciji kanala RAI 3, pobedu je odneo 36-godišnji Nikola Savić, Beograđanin koji dve decenije živi u Veneciji. Kao nagradu je, sredinom aprila, kuća „Bompiani” štampala njegov roman prvenac „Bolji život” u 100. 000 primeraka.
Savić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji je diplomirao komunikologiju, do sada je dao 60 intervjua, održao 20 promocija širom Italije, a mladi u Rimu, Torinu, Milanu, traže da slikaju „selfi” sa njim. Sutra u podne on gostuje na Katedri za italijanistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, a njegova knjiga uskoro će se pojaviti na srpskom u izdanju kuće „Vukotić medija”.
–U Italiji postoji jedna knjiga na temu kako sigurno nećete izdati knjigu, a jedan od načina je da svoj rukopis pošaljete izdavačima. Ipak, ja sam poslao roman svim izdavačkim kućama, a kada sam čuo za ovaj talent-šou, ušao sam u uži krug od 500 ljudi, 70 je pozvano za emisiju, ostalo nas je šestoro do finala – priča Nikola Savić i naglašava da su pojedini autori ovog programa radili za rijaliti šou „Veliki brat”.
Takmičari su bili fakultetski obrazovani, među njima je bilo lekara, penzionera, a uslov je da su svi debitanti u književnosti. Svake nedelje imali su pola sata da pred kamerama napišu monolog za film, sastave dnevni horoskop, politički govor, pripovetku, ili priču o nekoj poznatoj ličnosti. Tekst koji su pisali izlazio je direktno na velikom ekranu.
– Do finala sam prošao kao krstarica, nikada nisam bio kandidovan za ispadanje, iako je ovo bio začarani krug. Izdavač je imao naše rukopise i ne bi dozvolio da neko ko ima dobar roman ispadne. U žiriju su bili pisci Đankarlo de Kataldo, Andrea de Karlo, Elizabeta Zgarbi, i Taje Selasi iz Gane. Ona je odrasla u Londonu, piše na engleskom, i Salman Ruždi, moj omiljeni pisac, spominje nju kao svoju omiljenu književnicu – kaže Nikola Savić.
U centru njegovog nagrađenog romana je Deki koji se, u godinama koje prethode raspadu Jugoslavije, seli iz novobeogradskog bloka 62 u Italiju. Čitalac prati epizode iz njegovog života: odnos sa roditeljima, otkrivanje seksualnosti, želju da ga prihvate momci iz kraja. Pri povratku u domovinu, nalazi ožiljke zajednice, promenjene u toku embarga, nemaštine i građanskog rata.
– U Srbiji ima više nade. Ljudi mogu da se presele u Beograd i oforme porodicu. U Italiji je velika ekonomska, ali i emotivna, intelektualna kriza. Ljudi su zabrinuti, a jedini koji se odlučuju da imaju decu u Italiji jesu emigranti. Pozorišta su u problemu i niko ne štiti ljude koji se bave kulturom. Kada milanska Skala, koja pripada luksuzu, štrajkuje, onda zamislite šta se dešava u drugim sektorima. Kulturna scena Beograda je beskonačna u odnosu scenu Milana i Torina, što je plus za nas. I kao što su Grci imali ritual da definišu kosmos kao prostor u kome vredi živeti kao ljudsko biće, mi to sami sebi moramo da garantujemo – smatra Nikola Savić.
On dodaje da je ovo najlošija od poslednjih 15 godina u Italiji kada je reč o prodaji knjiga.
– Pisci su siromašni, a ja sam daleko od toga. Imao sam firmu koja se bavila uvozom i izvozom, sada živim samo od pisanja. Na italijanski sam preveo knjigu Marka Vidojkovića „Ples sitnih demona”, i naučio sam da pišem prevodeći ovu knjigu. Hvala ti Marko! Pisac mora čitaocu da ostavi mogućnost da sarađuje sa njim, jer današnji čitalac nije isti kao onaj pre 100 godina. On misli drugim ritmom, ima otvorenije asocijativnije puteve. Jezik treba da bude savremen, čemu me je naučio Bukovski. Opisati katedralu nije teško, ali napisati dijalog jeste, i ja to želim da radim. Da moja omiljena knjiga „Idiot” do danas nije napisana, sada ne bi imala istu snagu. Snaga klasika je u tome što su bili aktuelni za tadašnje ljude, a njihova univerzalna vrednost je upravo u razlici koju mi kao danas vidimo – kaže Savić.
Kada govori o doživljaju svog identiteta, naš sagovornik pominje da mu je nadimak na fakultetu bio „Srbin”, a ovde ga zovu „žabar”, ali naglašava da Srbin u njemu čuči, i iskočiće kad-tad.
– Završio sam fakultet u roku, i ništa nakon toga nije se desilo. Verovao sam da će strahovi od budućnosti da se reše ako skupim veliku sumu novca, ali ako praviš novac samo zato što se plašiš da ga nećeš imati, onda ti treba beskonačno mnogo novca. Najveći momenat u mom životu bio je kad sam odlučio da me ne interesuje koliko imam ili nemam para. Čovek treba da pronađe šta želi da radi, i novac je onda samo posledica. Trebalo mi je pet godina nesanice da dođem do toga. Ako živiš život koji nije tvoj, ništa ne vredi.
Njegova borbenost očigledna je i u gladijatorskim okupljanjima u kojima učestvuje kao prvak Italije, u ce kategoriji, u tajlandskom boksu. „Borim se kao gladijator u jednom društvu. Reč je o tzv. ekperimentalnoj arheologiji, koristimo replike oružja iz bronzanog doba i organizujemo ritualne borbe širom zemlje”.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 18.05.2014
