Izvor: Večernje novosti, 25.Nov.2015, 14:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Giljermo Martines: Književnost je izgubila snagu

VELIKI je izazov biti pisac u Argentini, zemlji Borhesa, Kortasara... Oni svakoj novoj generaciji služe kao putokaz, svetionik - kaže u razgovoru za “Novosti” Giljermo Martines, jedan od najprevođenijih i najcenjenijih argentinskih pisaca, koji je doputovao u prvu posetu Srbiji. Martines je prvi laureat nove nagrade za priču “Garsija Markes”. Dela su mu prevedena na više od 40 jezika, a kod nas su objavljene četiri knjige, među kojima i “Neprimetni zločini”. Po njoj je španski >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << reditelj Aleks de la Iglesija snimio film “Oksfordski zločini”. Iako je prvi put u Srbiji, Martines ima “veze” sa našom zemljom, jer je na španski preveo delo srpskog matematičara i književnika Vladimira Tasića: - Poznajemo se godinama, sarađivali smo na Oksfordu i dobri smo prijatelji. Posećivao sam ga i u Kanadi, gde živi. Jedan ste od retkih pisaca koji ima doktorat iz matematike? - Ne razlikujem se od drugih pisaca koji su završili psihologiju, prava, sociologiju, možda je moje obrazovanje samo malo “dramatičnije”. Matematičke aluzije se pojavljuju u malom delu mog književnog opusa i ne bih voleo da me po tome prepoznaju. I u vašim knjigama ima elemenata čudesnog, nadrealnog i misterioznog. Da li je takvo viđenje sveta deo latinoameričkog “folklora”? - Pretpostavljam da je to pitanje književne tradicije. Volim da gledam u prošlost, jer se odatle najbolje vidi i razume naša budućnost. To je književna igra u kojoj se kombinuje ono što je bilo, sa nečim novim i originalnim. Ljudska mašta je bezgranična. Zajednička nit vaših dela su i snažni ženski likovi? - Žene su mi važne i u životu i u literaturi. Za mene su one simbol nežnosti, lepote, erotičnosti, a u isto vreme i snage, odlučnosti i hrabrosti. Latinska Amerika je kroz istoriju bila najveći “rasadnik” pripovedača. Da li su priče ponovo “u modi”? - Ovaj književni rod je dugo vremena bio zapostavljen u izdavaštvu. U međuvremenu je otvoreno nekoliko časopisa specijalizovanih za ovu vrstu književnosti, Alis Manro dobila je za priče “Nobela”, a ustanovljena je i velika nagrada koja nosi Markesovo ime. To pomaže da svake godine “zasija” neki drugi pisac, da dobije prostor u medijima i skrene pažnju na ovu vrstu pripovedanja. U čemu je prednost priče nad romanom? - Latinoamerički pisci u poslednje vreme sve češće pišu novele, koje su i meni draže, jer uzimaju ono najbolje iz oba sveta. Imaju celovitost, sažetost, atmosferu i naboj karakterističan za priče, a s druge strane, omogućavaju piscu da, kao u romanu, razvije likove i radnju. Latinoamerički “bum” promenio je svetsku književnost, ali i način mišljenja. Može li književnost danas nešto da promeni? Ne verujem mnogo u takvu mogućnost. Čini mi se da knjiga na čitaoce utiče pojedinačno, ukusi su toliko različiti da je teško zamisliti da jedno delo u isto vreme izazove burnu reakciju stotinu ljudi, a kamoli neku brojniju skupinu. Takvu “snagu” danas, uveren sam, ima samo televizija. Ona može da proizvede taj trenutni, masovni efekat. Knjiga izaziva reakciju i može da promeni samo onog ko je drži u rukama. NAJVAŽNIJI JE KRAJ KADA pišete krimi-romane, da li počinjete od raspleta? - Uvek počinjem od kraja. On je kao svetlo na kraju tunela prema kome se probijam. Mada, nekoliko puta mi se desilo da početni, zamišljeni rasplet ne odgovara toku romana i onda ga promenim. Mislim da je nemoguće pisati, ako nemaš cilj pred sobom. Kao što kaže stara izreka: “Onome ko ne zna gde ide, nijedan vetar nije dobar”.

Nastavak na Večernje novosti...