Izvor: Blic, 27.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gest
Gest
Sticajem okolnosti, poznat mi je najmanje jedan gest ministra Dinkića koji je, osim što svedoči o sposobnosti brzog – i, u konkretnom slučaju, ispravnog odlučivanja – istinski doprineo dobru muzike na ovim prostorima. Morate mi, međutim, verovati na reč, pošto o tome neću reći ništa više. Taj gest nema veze sa njegovim ličnim muzičkim ambicijama, ali je ovo pogodna prilika (a ne znam da li će mi se ukazati još jedna) da bude pomenut. G. Dinkić se, naime, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << posle niza javnih istupa u ulozi muzičara, izložio sudu javnosti kao autor. Nisu mi poznati razlozi zbog kojih je za svoj debi odabrao tradiconalni frik šou kao što je budvanski festival – koji je, uzgred, ove godine prevazišao sebe – i odakle ideja za bizarnu kombinaciju sa narodnim pevačem Draganom Kojićem Kebom, ali, pošto ovde govorimo o televiziji, najmanje mi je jasno zbog čega medij ovu situaciju nije iskoristio u skladu sa njenim neverovatnim mogućnostima. Možda medij smatra da učešće Ministra finansija na muzičkom festivalu nije dovoljno atraktivno? Ili smatra da je atraktivno, ali ne zna šta bi s tim?
U svakom slučaju, g. Dinkić je pokazao nesvakidašnju odvažnost (koja, dozvoljavam, mada se s tim ne slažem, nekome može delovati kao bolesna ambicija) kad je doneo odluku da nesavršenom svetu čiji je Srbija vrhunski reprezent, putem najmasovnijeg od svih medija, izloži i svoju ranjivu stranu. Kao ministar, naime, on je možda zaštićen od određenih stvari. Kao kompozitor i tekstopisac, međutim, kao i svi mi, sam je na brisanom prostoru, okružen mitraljeskim gnezdima. To što niko nije pucao i što je njegov plasman dodirnuo prag uspešnosti (a u SMS oblasti glasa naroda ga značajno prešao) završni je račun je koji otvara mnoge zanimljive teme.
Svira odličan džez
Po zvaničnoj komunističkoj ideologiji nakon Drugog svetskog rata, džez je bio izdanak dekadentne buržoaske kulture, pa je ostalo zabeleženo da je u jesen l95l. godine važan čovek Agitpropa, danas klasičan pisac i akademik, došao u novi nedeljnik NIN i žestoko izgrdio redakciju što je nekritički, znači s poštovanjem pisao o džezu. U tim godinama svirao se džez po Beogradu, na ulicama je bilo plakata sa napomenom 'Svira odličan džez', ali je pravi proboj na zvaničnom planu nastao tek posle proslave Titovog rođendana, 25. maja l959. Tada je, po svedočenju dugogodišnjeg dirigenta velikog džez orkestra Radio Beograda Vojislava Simića, u Belom dvoru, pred Titom svirao ovaj čuveni sastav, a nešto kasnije kad je slavljenik prišao da se pozdravi sa muzičarima, Bubiša (V.S.) je mimo protokola upitao: 'Jelte, druže Tito, da li je tačno da vi ne volite džez, kao što se priča'. U prisustvu celokupne svite i dežurnih zapisnićara (novinara) koji su pratili svaku njegovu reč, Tito je kao iz topa ispalio: 'Nije tačno, volim ja džez, ali onaj pravi'. Sutradan je u svim novinama zvučno objavljeno da Tito voli džez i status ove muzičke vrste se bitno promenio.
O ovakvim i sličnim događajima iz našeg uzičkog života govori upravo objavljena knjiga Vojislava Simića 'Susreti i sećanja' (l50 str. izdanje Narodne knjige, Beograd, 2005), u kojoj ovaj izvanredni umetnik, koji je l960. odveo svoj orkestar u francuski gradić Žuan Le Pen na veliki festival džez na kojem je osvojena nagrada za najbolji džez-orkestar Evrope, opisao svoj život i skriveno poglavlje o džezu u našoj prestonici. Ušavši u devetu deceniju života Bubiša je zadržao bodar duh i ispisao memoarsku knjigu, kao u džez sekvencama, iz anegdote u anegdotu. Kako bi Mihiz rekao, autobiografija o drugima, zapravo o junacima i zbivanjima koji čine važno poglavlje kulturne istorije na našim prostorima.
