Izvor: Politika, 22.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Geringas kao „čelo-tata”
Monika Leskovar, uspešna violončelistkinja iz Hrvatske i asistentkinja Davida Geringasa, prvi put gostovala u Beogradu
Na nedavno završenom petom međunarodnom Čelo festu (3–9. jul) poseban užitak za publiku priredila je mlađana Monika Leskovar, violončelistkinja iz Hrvatske, o kojoj se sve češće govori na internacionalnoj muzičkoj sceni. Posle majstorskog kursa koji je održala studentima na Fakultetu muzičke umetnosti, razgovarali smo o njenom trenutnom angažmanu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iskustvima rada na Zapadu, i „prenatalnom glazbenom iskustvu”.
– Muzika je veoma rano ušla u moj život. Otac je svirao trubu u Zagrebačkoj filharmoniji a mama, još dok je bila u drugom stanju, stalno je slušala Mocarta i Vivaldija jer je negde čula da je to dobro za decu. Zato danas, kada na koncertima čujem muziku ovih kompozitora odmah mi se prispava; u stvari smiruje me – kroz smeh priča Monika Leskovar.
Posle privatnih časova kod Valtera Dešpalja, ova talentovana muzičarka sa 14 godina upisuje akademiju u Libeku (Nemačka), a nakon poslediplomskih studija ostaje na Muzičkoj akademiji „Hanns Eisler” u Berlinu kao asistent poznatog violončeliste Davida Geringasa.
– Sa Geringasom imam veoma lepu saradnju. On je za mene „čelo-tata”. Iskustvo rada sa njegovim studentima mnogo mi znači jer je reč o izuzetnim i talentovanim mladim ljudima, i baš zbog toga nije lako raditi sa njima. Geringas, inače, studentima daje puno slobode što se tiče umetničkog izraza – priča Monika Leskovar i svog profesora opisuje kao autoritativnog, pomalo zatvorenog severnjaka (rođen u Litvaniji), za kojeg je teško razlučiti kada je dobre volje, kada nije.
Govoreći o sadašnjem poslu u Nemačkoj, dodaje da je Berlin idealan grad za mladog čoveka, za učenje. Kako nam objašnjava, u svakoj ozbiljnoj školi, pa tako i na Zapadu, delima se pristupa iskreno i poštuje volja kompozitora, dok lična nota u interpretaciji zavisi od umetnika, njegovog talenta, snage koju ima ili nema, i posvećenosti proučavanju partiture.
Za prvo gostovanje u Beogradu, Monika Leskovar izabrala je Rosinijeve Varijacije i delo savremenika Đovanija Solime. Solima je, objašnjava, originalan autor, Sicilijanac, sa ostrva gde se ukrštaju sve kulture, i čija muzika sadrži različite elemente, bazirane na jakoj tradiciji.
– Ne možemo da ceo život sviramo samo Dvoržaka, rokoko i Hajdna. Svi tragamo da čujemo nešto novo, i naša je dužnost da komuniciramo sa kompozitorima, i da sviramo njihova dela. Meni inače leže i romantizam i moderna dela, a primećujem da me sve više zanima i Bah. Verovatno, kako si stariji i zreliji, klasika sve više vuče.
Monika Leskovar je osvojila najviša priznanja na internacionalnoj sceni: prvu nagradu na takmičenju „Mladi Čajkovski” 1995. u Japanu, treću i posebnu nagradu za izvođenje Britnovih dela na Rostropovičevom takmičenju 1997. u Parizu, posebnu nagradu za najbolje izvođenje dela Đ. Solime na takmičenju „Roberto Caruana” 2000. u Milanu. Nastupala je i sa Gidonom Kremerom i s Jurijem Bašmetom, izvodeći dela Sofije Gubajduline, a u biografiji beleži brojne resitale održane u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Izraelu, Japanu, SAD-u, Španiji, Litvaniji, Rusiji, Novom Zelandu i Australiji. Svira na napuljskom violončelu iz 1884, kojeg su joj na doživotno korišćenje osigurali Grad Zagreb i Zagrebačka filharmonija.
M. S.
[objavljeno: 23/07/2008]
