Izvor: Blic, 28.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Genijalne škrabotine
Genijalne škrabotine
Kada je Paul Kle teškom mukom kopirao planinski pejzaž svog 12-godišnjeg sina Feliksa u svojoj slici 'Bez naslova (Grad sa šatorima u planinama)', on je odao poštu vitalnosti i inventivnosti detinjstva, izvoru kreativnosti slavljenom barem od Anrija Rusoa. Njegov omaž s pravom ga je učinio delom modernističke tradicije koja je beg od akademskih stega tražila u mitskom raju neizvežbanog oka koje gleda na svet svežim pogledom, ili detinje ruke još >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nesputane navikom i veštinom.
Da li dečji radovi budućih umetnika otkrivaju tragove njihovih odraslih genija? Čemu može crtež nadarenog deteta da nauči posmatrača o odnosu između umetnosti i društva? To su neka od pitanja koja otvara ova provokativna izložba, jedna od prvih savremenih muzejskih izložbi koja dečjoj umetnosti prilazi sa estetske tačke gledišta.
'Želeo sam da nateram ljude da se zapitaju do kog stepena je kriterijum kojim se vode pri gledanju dečjih crteža zapravo nametnut okom odraslog,' kaže Džonatan Fajnberg, profesor savremene umetnosti i organizator izložbe. Pikasov dečji crtež 'Borbe s bikovima i golubovi' predstavlja realistično prikazane ptice. Ali ne čine ga one izuzetnim, kaže gospodin Fajnberg, već samouverena, nestašna 'škrabotina' devetogodišnjeg Pikasa koja definiše masu u pozadini koride. 'Nije sve u veštini, svakoga možete da naučite da se dobro izražava likovnim sredstvima, već u jedinstvenim kvalitetima gledanja. Suština umetnosti jeste nov i neobičan pogled na svet.'
I Kleovi crteži pokazuju malog genija u nastajanju. Na crtežu 'Žena sa suncobranom' (1883-85), koji je nacrtao kada je imao oko pet godina, figura čije je dostojanstvo samo blago ugroženo njenim divno nagnutim suncobranom, naslućuje delikatnost i ekscentričnost njegovih kasnijih crteža, uključujući i 'Patuljka i masku' (1926), koji visi u blizini.
'Kada smo bili deca' stavlja dečje radove Klea i Pikasa uporedo sa njihovim zrelim delima, kao i sa radovima dece odabranim iz tri privatne kolekcije. Fajnberg je, međutim, imao dosta muka dok je postavio izložbu. Prvo ju je ponudio vašingtonskoj Nacionalnoj galeriji, ali je glatko odbijen uz obrazloženje da nije primereno da se 'na zidove Nacionalne galerije kače dečji crteži'. Radeći na toj izložbi, profesor je postao svestan činjenice 'da su umetnici bili jedini koji su na dečju umetnost zaista ozbiljno gledali iz umetničke perspektive. Oni su me i naučili da dečje crteže posmatram na drugačiji način'. Katalog izložbe od 71 strane, koji je takođe sastavio prof. Fajnberg, prati hronologiju dečje umetnosti i njen prijem, od najranijih arheoloških primera drvenih figura ruskog dečaka Onfima iz 13. veka, do pisanja specijalista iz 20. veka prevashodno zainteresovanih za razvojne faze kod dece. U katalogu se nalaze reprodukcije dečjih radova drugih umetnika, poput Anrija de Tuluz-Lotreka, čija se čudesno sigurna i izražajna linija na crtežima vozova, ptica i konjanika već nazirala u njegovoj šestoj godini, ili osmogodišnjeg Huana Miroa, čije iznenađujuće krute predstave pedikira i kišobrana već odaju uvežbanost od koje će u kasnijim godinama ovaj nadrealista žudeti da se oduči.
'Ova izložba je veoma važna jer nas vraća do prvobitnog impulsa iz koga izvire sva umetnost,' kaže dr Elen Handler Špic, istoričar umetnosti i istraživač dečje estetike i psihološkog razvoja. 'Zašto stvaramo umetnost? Odakle ona dolazi? Toliko često to zaboravljamo. A kada pogledate ove dečje crteže, počinjete da razumete.'
M. Kovačević
