Izvor: Politika, 09.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde su koreni srpske nesloge
Peter Handke, divno i tačno (a pri tom idealistično) preporučuje: Volite se međusobno da bi ste se ujedinili i tako ujedinjeni odoleli iskušenjima sadašnjim i budućim
Na ovaj članak i moj smeli pokušaj da nešto kažem o jednom – svi ćemo se, nadam se, složiti – suštinskom problemu srpskog naroda, njegove nesloge, podstakao me je odlično vođeni razgovor Dubravke Lakić (januara 2008. godine) sa Peterom Handkeom. Ovaj iskreni pisac – koga mnogi građani >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srbije već znaju i sa pravom cene – gaji neobičnu ljubav za srpski narod i Srbe, nazivajući ih čak „najstvarnijim ljudima u Evropi”.
Handke, međutim, uočava i jednu našu suštinsku manu koja se zove nesloga, pa uz hvalu, dodaje sledeće značajne reči: „Potrebno je i veoma važno da se zavolite među sobom. Nema dovoljno međusobne ljubavi u Srbiji”. Na naredno pravo pitanje Dubravke Lakić: „Šta mislite da je razlog za to, srpski mentalitet, nekakva `genetska greška`”, Peter Handke odgovara da nije u pitanju srpski mentalitet ili genetska greška, već činjenica da se Srbija nalazi u središtu Evrope, uvek kroz celu istoriju, negde „između”. Ali, misli Handke, „to ne bi bilo ništa strašno kada biste se ujedinili i kada biste sledili divnu ideju: Hajde da budemo zajedno”.
Lepe i tačne reči Petera Handkea, ali odgovor na pitanje korena srpske nesloge on nije pružio na, za mene, zadovoljavajući način. Ima li uopšte pravog odgovora na ovo važno pitanje jer, ako ga ima, onda ima izgleda i za ispravljanje naše suštinske mane: nesloge.
Čovek koji hoće da misli uvek traži uzrok nekoj pojavi, kako u svome unutarnjem životu, tako i u spoljašnjem životu svoga naroda i nacije. Postoji li jedan ili više uzroka vekovnoj srpskoj neslozi? Smelo stavljam na prvo mesto mogućeg uzroka nesloge – zavidljivost. Podsećam (i religiozne i nereligiozne Srbe) da zavist i gordost hrišćani stavljaju u sam vrh „sedam smrtnih grehova”. S punim pravom, jer nema čoveka rođenog od žene, na celoj zemaljskoj kugli, koji se nije suočio (nesvesno, a bolje svesno) sa gordošću i zavišću. Ako su ove crte ljudskog karaktera tako univerzalne kao što ih smatra hrišćansko učenje, ali i savremena psihologija, zašto bi oni bili gresi, i to „smrtni gresi”?
Pitanjima nikad kraja. Gde su koreni gordosti i zavidljivosti u čovekovom biću? Zašto je, prema judeohrišćanskom verovanju, Lucifer (svetlonoša) prvi sagrešio, a onda, za njim i svi ljudi (Njegoš u „Luči”)? Kaže se – iz zavisti. Ima li još, čovekovom razumu bliži, uzroci zavisti? Da, ima, to su doživljajna iskustva (najjača, jer i najstarija) novorođenčeta, najkasnije do kraja treće ili pete godine života. Neizbežne greške roditelja – ne greše svi roditelji na isti način – rano probude u detetu (jer je dete „upijajući um” prvih godina posle rođenja) zavist, a potom ljubomoru (zavist je svakako starija od ljubomore), a onda ona traje celog života.
Ako je približno tako kako nam i teologija i savremena psihologija kažu (a između ostalih psihologa, najdarovitiji nastavljač Frojdovog učenja, Melanija Klajn ubedljivo piše i knjizi „Zavist i zahvalnost”) da je zavist „prirodna” osobina „prirodnog” čoveka – pojedinca, da li se ova istina sme preneti na narode, konkretno, na srpski narod? Ali, ako je zavist zbilja opšta za sve ljude, i ona se može preneti i na narode, zašto bi srpski narod, među mnogobrojnim narodima sveta, bio i najzavidljiviji narod? Niko to, istina, i ne tvrdi.
Vraćam se na srpsku neslogu u čijem korenu nalazim zavist. Mislim da je suvišno dokazivati postojanje srpske nesloge, takoreći, „od početka” srpskog postojanja, preko „kosovske izdaje” (ne mogu da ne ponovim da je većina istoričara – ne svih – protiv tvrdnje o izdaji Vuka Brankovića) do stravične podele među Srbima, u najgore vreme njihovog opstanka, za vreme Drugog svetskog rata.
Okrenimo list, pa raspravljajmo o srpskom siromaštvu kroz vekove njegove istorije. Ne čini li čoveka zavidljivim sopstveno siromaštvo, u odnosu na bogatstvo i sumnjivo bogaćenje njegovih zemljaka? Ne potcenjujem ovaj činilac u pokušaju objašnjenja srpske zavisti, ali nije mi ubedljiv, niti dovoljan razlog, a evo zašto. U onim, relativno mirnim i ekonomski stabilnim odnosima u državi – u predratnoj Jugoslaviji za vreme famozne Titove vladavine (glasovite, ali i čuvene po zlu – objašnjenje latinske reči famosus) – misli li neko od Srba da je bilo među nama manje zavidljivosti? Može li neko da potvrdi da u bogatim zemljama sveta, naročito među bliskim ljudima, ima manje zavidljivosti nego u siromašnim zemljama? Možda ima, ali to bi trebalo i dokazati.
Zašto su, dakle, Srbi „od početka” – nesložni? Zavist, kao vrlo verovatan uzrok, ipak nam nije dovoljan. Možda su Srbi i zato zavidljivi jer osećaju da su „inferioran narod”? Ne moraju to biti, ali je činjenica da je u malim narodima sveta zavist prema većim (i bogatijim) narodima primetna.
Opasnost od nesloge među Srbima – nažalost, i to odavno, i u dijaspori, pa ipak to ne može biti „genetska greška” – postaje još opasnija (čak i po opstanak naroda) kada Srbi ne vole sebe.
„Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe” – večna je istina i Starog i Novog zaveta! Ako čovek i kao pojedinac i kao narod prestane da voli sebe (čak i sa umerenom dozom gordosti) on, neminovno, postaje – samodestruktivan, ali onda i destruktivan.
Opšta, zbilja neopravdano gajena mržnja drugih naroda, i to prosvećenih naroda Amerika i Evrope, prema srpskom narodu posle ovog duboko nesrećnog i „divljeg” rata u bivšoj Jugoslaviji (Srbi nikad kroz svoju istoriju nisu vodili „divlji rat”, kao što su ga u poslednjem ratu vodila sva tri naroda bivše Jugoslavije) još uvek pritiska, kao Sizifov kamen, srca i pamet Srba. Kako ga se osloboditi? Peter Handke, divno i tačno (a pri tom idealistično) preporučuje: Volite se međusobno da bi ste se ujedinili i tako ujedinjeni odoleli iskušenjima sadašnjim i budućim! Kako ovu istinu i neophodnost postići? Ne vidim drugog puta nego da svaki Srbin postepeno, najpre u samom sebi počne da smanjuje zavist, a onda, svakako, i osećanje sopstvene inferiornosti. Nikako ne radi preterane (nadkompenzovane, rekao bi Alfred Adler) superiornosti i gordosti, bilo šovinističkog tipa, bilo onog, takođe izmišljenog „nebeskog naroda”. Zbilja ne vidim nikakvog ubedljivog razloga da se, pogubno za narod, gaji u sebi osećanje inferiornosti, jer Srbi nisu inferioran narod. Uostalom, takvih naroda uopšte nema. „Svaki, pa i najmanji narod – neponovljiv je put Božije zamisli”, napisao je Aleksandar Solženjicin.
Da bismo ovo shvatili i u sebe ulili (u srce i pamet) valja proučavati srpsku istoriju, sve njene značajne ljude, naročito one u kulturi i, na kraju, objektivno potvrditi ne mali broj izvanredno talentovanih mladih ljudi u Srbiji danas, u svim oblastim nauke i umetnosti. Ali, onda, pružiti im i priliku da ovde, u rođenoj, pravoslavnoj Srbiji i ostanu, ili kada odu na dalje usavršavanje u inostranstvo, da se odande vrate. Sigurno ne na poslednjem mestu postavljam „religiozno biće” svakog čoveka na zemlji, u Srbiji hrišćansko, pravoslavno biće, kome pravoslavna srpska crkva (ako se i ona dalje bude usavršavala!) može da pruži, kao što mu je uvek pružala, čvrst temelj i oslonac za neprestano dalje popravljanje i usavršavanje, uz osvešćeni praizvor Smisla sveg ljudskog života na zemlji.
Vladeta Jerotić
[objavljeno: 10/11/2008]
.jpg)
