Izvor: Politika, 17.Mar.2015, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde se kriju ljudska prava
Jedno od pitanja koje postavlja festival u Solunu je sloboda medija, što je tema nekoliko zanimljivih filmova iz programa „Ljudska prava”
Solun – Na osnovu zvaničnih podataka iz Evropske komisije Solunski festival dokumentarnog filma – Slike 21. veka smatra se trećim najvažnijim festivalom ove vrste u Evropi. Prošlogodišnji podaci pokazuju da je bilo više od 45.000 gledalaca sa kupljenom ulaznicom, a kako trenutno stvari stoje ni 17. izdanje festivala po broju gledalaca >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neće podbaciti. Gužve pred blagajnama su svakodnevne. Uprkos krizi.
Zanimljivo, festival dokumentarnog filma nastavlja da se razvija punom parom uprkos teškim ekonomskim okolnostima u Grčkoj. Na meniju je ove godine 168 filmova iz 45 zemalja sveta, a koliko je zanimanje publike za dokumentarce sa festivala svedoči i činjenica da će neki od njih otputovati i u najudaljenije uglove Grčke – od Trakije do Peloponeza i Krita, uz tradicionalno prikazivanje i u zatvorima, omladinskim popravnim ustanovama i školama. Ni od ove tradicije Solunski festival dokumentarnog filma ne odustaje. I dalje ima jaku podršku grada Soluna, Filmskog centra Grčke, a najviše Kreativne Evrope – Medija. Uz to, svi ovde prisutni filmski autori, u znak podrške, odlučili su da ne opterete budžet festivala. Svoje putne troškove sami su platili.
Osnivač i direktor festivala legendarni Dimitris Eipides još na svečanom otvaranju podsetio je i domaćine i goste da Slike 21. veka predstavljaju alternativni način izražavanja ideja i informisanja o pitanjima koja su od opšteg interesa, za sve. Jedno od takvih pitanja bez sumnje je i sloboda medija, što je tema nekoliko zanimljivih filmova iz programa „Ljudska prava”, među kojima je i dokumentarac „Mi smo novinari” iranskog autora Ahmeta Dželalija (izbeglica u Danskoj). Film iz ličnog ugla i iz ličnih iskustava autora, svedoči o teškim uslovima i rada i života iranskih novinara unutar zemlje i van nje. Ogoljava ne samo Ahmetovu ličnu bol i patnju tokom nemilosrdne borbe za slobodu izražavanja, već i stradanje mnogih iranskih novinara koji su izgubili živote kada su listovi za koje su radili postali zabranjeni.
U ovom programu viđen je i potresan dokumentarac „Mesto za svakoga” Angelosa Ralisa i Hansa Ulriha Gesla, u kojem istražuju demografiju i to u Ruandi dvadeset godina posle stravičnog genocida. Preživeli i ubice žive sada jedni pored drugih. U društvu koje još vijuga kroz krhki proces pomirenja, rastu nove generacije i Tutsi i Hutu dece. Dvoje od njih, autori filma prate pune četiri godine, slikajući njihove portrete i njihovu potragu za pravom na miran život, za svetilištem između ljubavi i mržnje, osvete i oproštaja. Impresivno.
O pravu na istinu govori meksički dokumentarac „Portreti potrage” Alisije Kalderon Tores, čiji je film zapravo portret današnjeg Meksika u kojem besni narko-rat, a hiljade majki svakodnevno tragaju za nestalim sinovima i kćerima. U filmu se prepliću potresne priče tri majke i tri različita oblika nesigurnosti i suočavanja sa potragom. Jedna od majki-očajnica zatražila je čak pomoć od američkog FBI, druga se lično obratila i dobila obećanje od predsednika nacije da će se sudbina njenog nestalog deteta saznati, a treća pokušava da se vrati svakodnevnoj rutini kako bi sačuvala svog unuka. Nijedna od njih još nije došla do istine...
Pravo na život, na slobodu, prava kolektiviteta koja obezbeđuju zaštitu i prava etničkim grupama, pozadinski su pejzaži za junake filma „Ksenoks” Mahdija Fleifela, mlade Palestince „prošvercovane” u Evropu. Glavni junak filma je Ebu Ejad, jedan od mnogih koji je iz izbegličkog kampa Ain el Helveh u Libanu zajedno sa švercerima ljudi putovao kroz Siriju i Tursku do Grčke. Dokopao se Evrope, srećan i presrećan što je preživeo sve strahote. No, snovi o mirnom i boljem životu su se rasprsli. Jedno zarobljeništvo zamenjeno je drugim. Sada je u imigrantskom kampu u evropskoj zemlji i to u periodu njenog političkog, socijalnog i ekonomskog kolapsa. Loša sreća Ebu Ejada...
-----------------------------------------
Balkan u Velikom ratu
Iz filma „Rat i mir na Balkanu” Andreasa Apostolidisa
Imajući u vidu da se u svesti većine ljudi na planeti Prvi svetski rat povezuje sa milionima umrlih na Zapadnom frontu, grčki dokumentarista Andreas Apostolidis rešio je da svojim filmom „Rat i mir na Balkanu” otvori zapadnom gledalištu nove vidike. Njegov film svedoči da se Veliki rat na Balkanu nije vodio u rovovima, već je prolazio kroz sela i gradove, radikalno menjajući živote ljudi. Kroz retke arhivske filmske snimke, puno fotografija, svedočenja i stručnih sagovornika, Apostolidis prikazuje dramatične promene koje su se širile preko celog Balkana od 1914. do 1918. godine, radikalno transformišući živote ljudi u Srbiji, Bugarskoj, Grčkoj i Otomanskoj imperiji. Sto godina posle Prvog svetskog rata, Apostolidis preispituje istoriju regiona i zajedničku tradiciju rata iz regionalne, balkanske perspektive.
Projekcija ovog filma na festivalu organizovana je kao prateći program velikoj izložbi fotografija sa istim naslovom u organizaciji solunskog Gete instituta i Umetničke galerije Soluna.
Dubravka Lakić
objavljeno: 18.03.2015
