Izvor: Politika, 02.Okt.2015, 09:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde je mesto novoj koncertnoj dvorani
Posle sugestije Zubina Mehte da je našem gradu potrebna takva institucija, na koju je pozitivno reagovao premijer Vučić, arhitekta Miloš Perović predlaže da se objekat poveže s „Beogradom na vodi”
Kada je pre desetak dana, tokom boravka velikog dirigenta Zubina Mehte u Beogradu, premijer Aleksandar Vučić, reagujući na njegovu sugestiju da je našem glavnom gradu potrebna koncertna dvorana, najavio da će se u jednom trenutku krenuti s njenom izgradnjom, reagovali su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mnogi „kulturnjaci”. Nekima je suma od 50 miliona evra, koja je pomenuta, bila za naše uslove nedostižna, imajući u vidu iznose budžeta za kulturu Republike i grada Beograda, drugi su odmah živnuli i, ne razmišljajući o novcu, već videli sebe u nekoj novoj, velikoj dvorani, kakvu Beograd zaslužuje. Arhitekta i profesor Miloš R. Perović smatra da još nije kasno takav poduhvat na neki način povezati sa projektom „Beograd na vodi” jer drugog načina da se dvorana sagradi nema.
U razgovoru za naš list Perović kaže da bi postojanje takvog objekta u delu grada koji je planiran za prostor uz Savu samo povećalo ugled tog područja, ali i cenu kvadrata i prostora. Svoju tvrdnju potkrepljuje primerima koji govore u prilog tome da se izgradnja novih kulturnih zdanja, ukoliko je zasnovana na drugačijim finansijskim osnovama nego što je to uobičajeno, može tretirati kao uspešan poslovni poduhvat. Posebno je istakao slučaj Los Anđelesa.
– Cela ideja sastoji se u tome da se razvojni procesi grada iskoriste za finansiranje kulture i umetnosti, kada su već tradicionalni izvori sredstava, kao što su država i privatna davanja, počeli da posustaju pod enormnim operativnim troškovima tih institucija. Tako se u SAD u nekoliko gradova pojavilo nekoliko celina koje u sebi integrišu različite urbane funkcije – tu su stanovi, hoteli, kancelarije, šoping centri, ali i prostori namenjeni kulturi. U jednom delu Los Anđelesa postojalo je veliko zemljište podobno za rekonstrukciju. Investitor je pronađen, data mu je mogućnost da tu gradi, ali pod jednim uslovom – da izgradi i Muzej savremene umetnosti, koji je nedostajao istočnoj obali SAD. I to je urađeno. Zašto ne bismo to uradili kod nas kada je reč o koncertnoj dvorani. Bitno je dodati i da je 50 miliona evra malo, smatram da je realna suma oko 200 miliona – ocenjuje Perović.
On dodaje da je za poslovni svet, u kojem se pojedinci možda i razumeju u umetnost, dok neke ona možda uopšte ne interesuje, izgradnja tog muzeja bila samo dobro sračunat poslovni poduhvat koji, ukoliko dobro funkcioniše, može i ostalim delovima kompleksa uvećati profit. Jer, osim multifunkcionalnosti, taj deo grada celodnevno može da privlači stanovništvo, koje opet tu troši svoj novac – objekti kulture tu funkcionišu kao katalizatori poslovnog uspeha. To, naravno, ima i cenu.
– Amerika ne bi bila Amerika kada ne bi bilo i neobičnih klauzula u ugovoru između grada i investitora. Troškove održavanja objekata i troškove koji stvaraju ustanove kulture snosi posebno formirana poslovna zajednica. Međutim, objekti kulture finansiraju se proporcionalno njihovoj uspešnosti pa ta zajednica može da promeni direktora muzeja, kao i kustose, ukoliko on ne pokazuje željenu atraktivnost.
Naš sagovornik podseća da je dvadeseti vek za kulturu Beograda, bar kada je o arhitekturi reč, potpuno izgubljen.
„Da to nije prazna tvrdnja, dovoljno je setiti se da su tokom celog njegovog trajanja u našem glavnom gradu sagrađena samo dva muzeja – Muzej savremene umetnosti i Muzej 25. maj, zatim Narodna biblioteka Srbije i jedno sićušno pozorište – Atelje 212. Sve ostale institucije kulture nastale u tom veku nalaze se u adaptiranim objektima, u privremenom smeštaju ili nemaju svoj prostor”, piše on u svojoj knjizi „Iskustva prošlosti”, koja je 2008. doživela treće izdanje. Zato ističe da bi bilo važno da se ne propusti još jedan vek. A o tome na koji bi način grad od jedne institucije kulture mogao i da zaradi, po uslovom da ona vremenom izgradi i svoj renome, arhitekta kaže:
– Jedna od tri takse na bilo šta što platite u SAD sliva se u budžet grada u kojem ste nešto kupili, bilo uslugu, bilo robu. Ako imate u vidu prestiž koji ima, recimo, Metropoliten opera, onda vam je jasno kakvu publiku ona privlači. Ta publika voljna je da dođe avionom samo na vikend da bi uživala u koncertu i bila viđena. Osim koncerta, tu su i noćenja u hotelima, koji su obično za vikend prazniji, luksuzne večere, taksi usluge... Izračunato je da je ta kuća još sredinom devedesetih gradu Njujorku donosila milijardu dolara godišnje – zaključuje Perović, koji je studirao arhitekturu i urbanizam u Beogradu i Atini na Atinskom centru za estetiku, a doktorirao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, gde je od 1993. do penzionisanja 2005. kao redovan profesor predavao Istoriju moderne arhitekture i urbanizam. Radio je u Urbanističkom zavodu Beograda, predavao na nekoliko univerziteta u SAD (među njima su i Prinston i Kolumbija), autor je brojnih knjiga, nekoliko samostalnih izložbi, među kojima se ističe postavka „Središte kulture III milenijum”, čiji je koautor i koautor kataloga, a koja je 1985. održana u Galeriji SANU. Bio je i kustos naših selekcija na Bijenalu u Veneciji 2002. i 2006. godine.
M. Dimitrijević
.jpg)
