Izvor: B92, 25.Feb.2010, 14:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gamma Ray: Do metala!
Gamma Ray i Kai Hansen prvi put su ozračili Srbiju u novembru 2007, kada su nastupili kao deo spektakularnog power metal paketa, zajedno sa grupom Helloween.
Njihov drugi dolazak u Beograd iskorišćen je za overu pre nešto više od dve godine iskovanog prijateljstva.
Veče su otvorili Secret Sphere, sekstet iz Italije. Ljudi se trude, verovatno umeju da odsviraju sve što vam padne na pamet, ali moraće da pojedu još puno spanaća da bi porodili nešto vrednije na >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << autorskom planu, odnosno neku stvar koja bi se pamtila duže od pet sekundi pošto je završe. Druga predgrupa je nemačka četvorka Freedom Call. Uglavnom pristojna forma ne kamuflira nedostatak suštine, na bini je previše poziranja i premalo sadržaja, tanušne su im i gitare i vokal i, bez obzira na staž, nije uputno shvatati ih preozbiljno. Tek, i jedni i drugi su lepo zagrejali narod, a ovaj je došao voljan da se dobro provede.
A onda - na suštinu. Gamma Ray na raspolaganju imaju tri ili četiri puta prostraniju binu, tornado od zvuka i harizmatičnog vođu. Izuzimajući povremene vokalne stranputice, koje će se javiti kako koncert bude odmicao, njihova isporuka je prvoklasna i moćna. Posao rade profesionalno i daju se bez rezerve. Gospodare scenom, upumpavaju energiju, suvereno vladaju cakama iz metalskog arsenala - tu su ’sinhrono Tipton-Dauning sviranje’, tu je stivherisovsko ’nišanjenje i streljanje’ publike gitarama...
I, naravno, tu je Kai Hansen, publici vrlo drag, prirodan, spontan i umešan lider, čovek kome se lice ozari kad god njegov bend postigne duhovno/vokalno/idejno zajedništvo sa srpskim sledbenicima. Možemo da biramo - ili su GR pruski pedantni rutineri, kadri da bez problema odglume angažman, ili su, što je verovatnije, nesvakidašnje iskren i pošten sastav, koji se ne štedi ni u čemu i koji će svoje odsvirati do poslednje kapi znoja, te poslužiti kao merilo onima koji stižu posle njih. Povlačeći paralele sa Hansenom i ekipom, znaćemo da li su ti drugi stvarno tu, ili samo odrađuju.
Interptetatorska snaga grupe, međutim, preteže nad kreativnom. Kai i družina već neko vreme su, hm, repetitivni, muzički, tematski i tekstualno. Hansen može da ima popust na kilometražu i na velike stvari koje je radio sredinom osamdesetih, kao Helloween frontmen i autor, pa potom kad je počinjao sa Gamma Ray, ali danas mu ne polaze za rukom kapitalna dela. Ako je grandiozan opus i iscrpen, taj čovek svejedno može da se ponosi učinjenim. Ostavio je za sobom barem dva albuma i jedan EP koji zaslužuju čistu desetku, spadaju u riznicu tvrđeg zvuka i njegovi su enciklopedijski primerci. Otvoreno rečeno, moja je generacija 1986. doživela „Walls Of Jericho" kao revoluciju, poslanje, kao Iron Maiden na 45 obrtaja.
Tako i na koncertu. Ako ne svirački, pošto je u tom domenu ujednačenog kvaliteta, nastup u atmosferi dostiže najviše tačke kada podseća na autorski plodnija vremena, predstavljena, recimo, pesmama sa diska „Land Of The Free" (’Abyss Of The Void’, ’Rebellion In Dreamland’), one dve izvedene Helloween numere da i ne pominjemo. Horsko pevanje se podrazumevalo gde god mu se moglo naći mesto, utisak je da su njegova jačina i sinhronizovanost prijatno iznenadili i sam bend.
Središnjica nastupa ispala je malo ’dugometražna’, zamah je nakratko splasnuo i taj segment repertoarski je mogao biti srećnije pokriven. ’Armageddon’ je dokaz da, bez obzira na naum, svaka poema ne može da bude remek delo kalibra ’Heading For Tommorrow’. Od novih stvari najbolje je, bar na prvi udar, odjeknula ’To The Metal’; stvorena po kanonima Judas Priesta iz ranih osamdesetih. Za kraj regularnog programa Gamma Ray su dodali gas, odsvirali ’Man On A Mission’ i povukli se u mrak. Do tog momenta su Kai, Rihter, Cimerman i Šlehter već morali biti pristojno isceđeni, svejedno, prvi ’Ride The Sky’ i ’Send Me A Sign’ bis bio je garantovana stvar.
Uporne duše iz prvih šest-sedam redova nisu se obeshrabrile ni kad su svetla počela da se pale i njihova upornosti i vera urodile su plodom. Dozivali su grupu na drugi bis i na nemalo iznenađenje, dogodilo se! Najpre je izgledalo kao da Hansen samo hoće da se oprosti od obožavalaca, a onda je veliki mag prelomio i prizvao kolege iz benda natrag. Prizor je nesvakidašnji: lusteri u sali blješte kao da je sve gotovo, a na sceni se sve puši. ’I Want Out’ su ostali dužni i u finišu su dug furiozno razdužili, počistivši sve ispred sebe. Takve stvari neće od lošeg benda napraviti dobar, ali će dobar učiniti omiljenim. Gamma Ray u nas uživa takav status. Zasluženo.
