Izvor: B92, 09.Maj.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GNARLS BARKLEY - The Odd Couple
Braća daltonisti
Pretpostavljam da bi prvo venčanje 20.000 milja iznad Zemlje ili prva sahrana pod morem trebalo da bude ispraćena nekim od hitova Gnarls Barkley. Jer njihov soul-pop (sve pod navodnicima) inicira i provocira u čoveku entuzijazam za neobičnim vidovima života tj sreće, tuge i ljubavi. Gnarls Barkley su, poput Pet Shop Boys, slučajno zatečeni kao hit-majstori. Sve ostalo tek će biti istorija.
Priča o njima pronašla me je sa dobrih pola >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << godine zakašnjenja kada su sve progresivne beogradske stanice (poput 2. programa Studija B) i hajperski blogovi njihovu pesmu Crazy već izvrtele kao alarmantno zavodljiv hit. Cee-Lo (niži, bucmast, ćelav sa plavom perikom) bio mi je poznat od ranije kao duša američke južnjačke hip hop postave Goodie Mob koja je nekako imala iste šanse kao i Outkast (bend sa kojim GB češu ramena), ali ih nije iskoristila. Danger Mouse (viši, čupav, bradat) me nije impresionirao svojim Jay-Beatles Grey Albumom (iako je u pitanju bila mini-revolucija), niti mi je njegov rad sa MF Doomom (Dangerdoom) ulivao nadu da se radi o producentu koji će uspeti da preskoči samonametnute odbrambene ograde (iza kojih čitave živote provodi većina progresivnih, neretko i belih, hip hop producenata).
Desetak promenjenih kostima kasnije (što inače nije bila njihova orignalna ideja jer su već Dangerdoom bili slično promovisani), debi Gnarls Barkleya, St.Elsewhere pokazao je da bogata kuhinja mami i site. I tu ne mislim samo na garavu obradu Gone Baby Gone, Violent Femmes.
Gnarls Barkley su pokazali da ritma i bluza ima van sisa i guza. Češanje o njih toliko je „in" da je Justin Timberlake pristao da u spotu za aktuelni singl Run izgleda kao brat Napoleona Dynamitea, dok su neo-bluzeri The Black Keys uzeli Dangera da im preuredi karijeru.
Njihov aktuelni album The Odd Couple (i ovaj nazvan prema malo poznatoj TV seriji) jeste neka vrsta utvrđivanja sopstvenog portreta, do zuba uronjen u crno-belu kulturu u šljaštećem šarenom kupaćem kostimu. Na albumu nema nove Crazy, ali ima jedna bolja- to je Blind Mary, tranzistor-glem-soul o ljubavi prema slepoj devojci koja je sposobna da voli jedino vašu unutrašnju lepotu. Natrpajte sobu buketima cveća i osećaćete se kao mlada na venčanju.
Nažalost ne izbija iz svih pesama optimistična atmosfera i The Odd Couple će, verovatno, odbiti gomile slučajnih povratnika svojom nemoći da pobegne od toga da je svet u kome živimo tek nešto svetliji od crne rupe. Iako zvuči kao neka krivina Gorillaz, uvodna tema Charity Case ostavlja lažan utisak da se GB bave našim nogicama, a ne našom dušom. Na šta ukazuje već sledeća pesma, Who’s Gonna Save My Soul, mračni monolitni soultrejn koji promiče nekom izgubljenom prugom za nigdinu.
The Odd Couple je trip hop album u atmosferi (zar nisu svi, upitaće neko ispravno) parkiran tek malo dalje od, recimo, drugog ili novog albuma Portishead. Ipak, ni na jednom od te dva masterpissa nema rvanja sa zveri kakva je Open Book ili omaž „hand-clapping"-popu šezdesetih Surprise od koga je David Lynch već krenuo da zida novi film. Očiglednije nego na prethodnom izdanju GB sklapaju potencijale svojih (crne i bele) kultura koristeći ono što im je zajedničko da stvore jedinstvenu viziju kako sadašnjosti, tako i budućnosti. Šteta je, što kao i u Srbendi, ljudi mogu da se slože samo oko toga da im je svima „d’ ovde!".
Vratite se ovom albumu negde „s jeseni", nakon četir’ meseca vladavine radikala i razumećete i o čemu ja pričam i šta su oni hteli da nam poruče.
SELEKTAH:
****1/2
