Izvor: Blic, 28.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fušeraj
Fušeraj
Baš se mnogo radi po gradu, čak uprkos prvih mrazeva. Ovog leta i jeseni popločane su mnoge ulice raznim ukrasnim ciglama, rumenih ili sivih boja, lepih svežih oblika. Baš kao u velikim gradovima Evrope. Očigledno imamo dobre arhitekte malog urbanizma.
Ali šta to vredi kad je osnovni cilj estetizacije našeg života na ulici osuđen na naš mentalitet nedovršenog, polovičnog posla, fušeraja u svakom detalju i na svakom mestu.
Prošetajte >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tim ulicama koje su imale sreću i čast da dobiju novu fizionomiju. Na granici između dve celine, uvek ćete naići na fušeraje najgore vrste. Jedna pešačka estetska zona obavezno se završava nekom rupčagom, zaboravljenom peskovitom oazom, krezubavom ivicom.
To je toliko u našem mentalitetu da sam uveren da to niko ne primećuje, da to smatra da to tako mora da bude, da će to jednog dana završiti, pa se nije stiglo. I ja baš svakog dana nisam toliko mrzovoljan da to primećujem. I za mene je to realnost u kojoj živim decenijama.
Pa ipak se ovako katkada upitam, zar oni koji su naručili taj posao, koji su pozvali arhitektu, proizvođače elemenata tih ploča i pločica, zar neko na kraju ne prima taj posao i daje odobrenje da se taj posao plati. Zar taj koji je za to zadužen ne vidi da je posao obavljen fušerski, nedovršen, da je cela akcija izgubila svrhu, jer hodamo po lepom, lepom, lepom, i taman nam se oko na lepotu navikne, kad eto nas usred balkanske nemarnosti, šlamperaja, fušeraja. Zar mogu ulicom sa rukama u džepovima da tuda prolaze, čak upadaju u te granične rupice, rupe i rupčage, i da im se ne pobudi savest i javi potreba da tome jednom stanu na put.
Ili je mentalitet na svim stranama isti i kod nedoslednih esteta i kod doslednih fušera. Sve mi se čini da je uzaludno i apelovati na promenu navika, svesti i savesti.
