Izvor: Blic, 15.Maj.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Frenetični Tarantino
Frenetični Tarantino
Od specijalnog dopisnika iz Kana
Beogradski inženjer Luka Đukić (Slavko Štimac) se nalazi već dve godine poslovno u Bosni kao glavni projektant uskotračne pruge koja treba da poveže Zapadnu Srbiju sa delovima zemlje s one strane Drine. Zajedno sa njim su supruga Jadranka (Vesna Trivalić), operska pevačica nezadovoljna zbog odlaska iz prestonice, i 18-godišnji Sin Miloš (Vuk Kostć), koji sanja o karijeri uspešnog fudbalera u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Partizanu.
Uoči samog završetka pruge izbija rat u Bosni i Luka dobija zadatak od lokalnog vojnog komandanta (Stribor Kusturica) da čuva prugu koja ima određeni strateški značaj zbog kontakta sa jedinicama u Srbiji. Bežeći od rata, supruga ga napušta, a sin dobija poziv za vojsku i uskoro bude zarobljen od muslimanskih snaga. Zahvaljujući lokalnom poštaru Velji (Aleksandar Berček) i policajcu Tomi (Davor Janjić), Luka zarobljava bolničarku iz oblasne bolnice, muslimanku Sabahu (Nataša Šolak), sa namerom da je razmeni za svog zarobljenog sina.
Vremenom se, međutim, zaljubljuje u nju i nastoji da je zadrži u svojoj blizini, ali istovremeno voli i svog zarobljenog sina. U ovu priču su vešto uneti i drugi elementi bosanske svakodnevnice 1992. godine, obilje za ovog autora specifičnog humora, ponekad i razmišljanja o ozbiljnijim aspektima bosanskog rata, ili bolje reći cele jugoslovenske krize u poslednjim godinama prošlog veka. Film je tehnički napravljen bez greške, fotografija francuskog majstora Mišela Amatjea besprekorna, režija i cela glumačka ekipa na najvišem mogućem nivou, muzika (Dejan Sparavalo, Emir Kusturica) izvanredno dobro uklopljena u priču. Jednom rečju, sve na najvišem nivou, osim najvažnije stvari – dramaturške podloge koja nije baš najbolje ukompovana, i koja je naročito stranoj publici u velikoj dvorani palate 'Limjer' na momente ostala neshvaćena. Pored toga, film traje dva i po sata, što zahteva od prisutnih na jednom ovakvom festivalu dodatni napor u ionako prenatrpanoj festivalskoj satnici, pa je dobar deo gledalaca projekciju napustio pre završetka. Na prvoj od dve projekcije u pola devet ujutro bili su prisutni i svi članovi žirija, kod kojih je takođe primećen različit pristup, od fanatičnog aplauza predsednika Kventina Tarantina, do potpune nezainteresovanosti nekih ženskih predstavnika, kojima je sve zajedno očito bilo predugo i ne sasvim jasno.
U svakom slučaju, film Emira Kusturice je ozbiljan kandidat za 'Zlatnu Palmu'. Sada u stvari najviše toga zavisi od toga šta će pokazati ostali filmovi u kompeticiji, pre svih američki predstavnici braća Koen, Volter Saleš i Majkl Mur. Ono što je izvesno da je ovaj film zasigurno ovogodišnji glavni kandidat francuske kinematografije, s obzirom da je u njega uloženo jako mnogo francuskog novca, što je u poslednjih dvadesetak godina imalo priličnog značaja pri svakoj podeli nagrada. Treća 'Zlatna Palma' se na izvestan način ipak smeši Emiru Kusturici, što bi mogao biti momenat od značaja za istoriju filma, jer tako nešto do sada nije uspeo ostvariti ni jedan sineast u svetu. Srđan Knežević
