Izvor: Blic, 20.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fotografi pejzažisti
Fotografi pejzažisti
Francuski kulturni centar
Pre nego što će uopšte dobiti naziv fotografija, ovaj izum industrijske revolucije njen tvorac Nisefor Nieps nazvaće 'pogledi', a odnosiće se na snimke sela oko njegove kuće. I Luj Žan-Mark Dager će svoje prve radove nasloviti pogled, na bulevar, Pariz... U tom rasponu između sela i grada i danas se kreće pejzažna fotografija. Za jedan vek, ona je postala ne samo ogledalo industrijalizacije već i ambijenta >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u kome se njena vlastita istorija dešava. To je ono što snimke petnaest francuskih fotografa koji upravo izlažu u Beogradu čini zanimljivim. U pejzažu koji se menja i koji se više ne odnosi samo na prirodu čak bi se moglo reći sve manje na nju, što je i logično jer ju je urbanizacija potrla, sve češće dominiraju tzv. industrijske zone koje narušavaju nekadašnji skladan odnos prirode i društva na koji se danas po pravilu s čežnjom gleda.
Izlagači su: A. Dagata, Ž. Brezijon, Ž. M. Bistamant, F. Kalkavekja, F. Ševalije, S. Kutrije, T. Kise, N. Deskot, A. Flešer, T. Žirar, B. Enon, V. Žuv, B. Plosi, P. Salerno, K. Sluban i Ž. Trokandi. Izložba je panoramski prilaz raznovrsnosti u kojoj je gotovo svima zajednički jedan detalj: kod većine je predeo slikan bez ljudske figure. Ovo može da se tumači sa dva aspekta. Jedan, i jednostavniji, jeste da se ona naprosto izgubila u ambijentu, što sociološki gledano, nije nepoznat stav. Drugi, da je kadriranje pejzaža izazov sam po sebi, te hoće li figure biti u kompoziciji nije najbitnije. A kada je ona tu, data je u kontekstu socijalnih naznaka, tj. zapuštenih četvrti, čime fotografija pejzaža poprima angažovanu dimenziju iz koje je i potekla. Jer, da nje nije bilo, ovaj prijemčljivi izum se ne bi razvio u niz žanrova i podžanrova.
Govor
(David Albahari, Pijavice, 'Stubovi kulture', 2005)
Čudnovati doživljaji junaka ovog romana jesu ogledalo Srbije 1998. uoči referenduma (iskazivanja narodne 'slobodne volje') o načinu rešavanja 'kosovske krize'. Stisnut medijskom kontrolom uma i nemoćan da pojmi 'sav užas istorije u kojoj živimo' on pokušava da dopre do autentične 'verzije stvarnosti' (istine). Iako svestan svoje naivnosti, (hipnotisani) junak upada u klopku nadmoćne, mačkolike žene i ludog naučnika, poznavaoca tajnog jezika (matematike), koji ga kroz proučavanje kabale upliću u surovu (političku) igru. Radi dosezanja 'mističnog uvida' (sklada duše i tela), junak se prepušta različitim načinima menjanja stanja svesti (spoznajnih perspektiva), od čulne razdraženosti i narkotika, do tumačenja snova i transa. Međutim, dok je (kao i narod) mislio da kroji vlastitu sudbinu i uspinje se lestvicom bogopoznanja, on je u stvari bio izmanipulisani sujetni pion koji je (zbog mraka) poverovao đavolu; pogrešnom (zlonamernom) upotrebom govora, 'najsavršenijeg elementa bića', on je (preko medija) postao i tvorac i žrtva (rasnih) predrasuda i neposredni inspirator (bratoubilačkog) rata u kome mu je jedini (voljeni, nerazdvojni) prijatelj postao najljući protivnik; njegovo 'dosezanje višeg znanja' bilo je samo buka i bes, sa tragičnim posledicama. Poražen, junak gubi iluziju da može da promeni istoriju i spase svet, ali i veru u bogolikost čoveka.
Osetljiv kao i uvek, Albaharijev pripovedač ogoljava mehanizme političke propagande i način na koji smo, pred (superiornim, obogotvorenim) 'sudom svetske javnosti' dobili 'negativno obeležje nacionalnog identiteta'. Paralelno s tim, on piše (pre)opširnu studiju kabale (lažne duhovnosti, pune hule i očajanja), koja poništava sve što je u ovom romanu možda i moglo da bude dobro i vredno.
