Izvor: B92, 30.Nov.2009, 20:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Flaming Lips " Embryonic
Nakon hermetičkog albuma „Zaireeka" iz 1997. godine, malo ko je očekivao blokbastere kakvi su bili „The Soft Bulletin" i „Yoshimi Battles the Pink Robots". Taman kada smo se navikli da viđamo njihove spotove u društvu Puff Daddya i Foo Fighters, usledio je „At War with the Mystics" koji mnogo više ima veze sa ranim radovima grupe Queen, nego sa raskošno produciranim, svemirskim baladama.
Ta promena u zvuku nije im donela pozitivne poene ni kod kritike, a ni >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kod poblike, i bilo je za očekivati da će se novom pločom vratiti na staze uspeha singlova „Race for the Prize" ili „Do You Realize". Po rečima Wayne Coyna upravo to su i planirali kada su ušli u studio prošlog februara – red svemirskih balada, red brzih gitarskih pesama i red iščašenih numera, samo za njihovu dušu.
Počeli su od ovih poslednjih. Kako Kojn kaže, njihov sistem rada je takav, da kada uđu u studio, prvo samo sviraju nekoliko dana i po pravilu, prva pesma koja se izrodi iz tog džemovanja najčešće je jedna od pesama koju bend najviše voli. Ovog puta, ta pesma je bila „Convinced of the Hex". Dok su svirali i snimali tu numeru, bend se toliko dobro zabavljao, da su odmah prešli na sledeću iz pomenutog tzv. bloka „iščašenih" pesama, pa na sledeću...I na kraju su rešili da ceo album zvuči „iščašeno" (ili iščašeno – navodnici postoje ili ne isključivo u zavisnosti da li ste Flaming Lips zavoleli pre ili posle „The Soft Bulletin") i da zanemare sve one sladunjave pop balade.
Nisam siguran koliko se ova odluka dopala njihovoj diskografskoj kući Warner Bros., ali po svemu sudeći momci iz benda ne haju mnogo za to. Desilo se ono što se ne dešava često - kreativnost je pobedila pravila tržišta, i zbog toga kapa dole za Waynea i drugare.
Album otvara „Convinced of the Hex" – ako ste se ikada pitali kako bi Flaming Lips zvučali da sviraju fank, odgovor ćete pronaći u ovoj pesmi. Zarazna fanki-kraut rok ritam sekcija daje (jedino) ovoj pesmi veliki singl potencijal, dok Coyne ponavlja stih „That’s the difference between us" koji kao da se obraća nekoj japi glavešini iz Warnera.
Ambijetntalno-svemirske „Gemini Syringes" i „The Impulse" nas podsećaju koliki uticaj Flaming Lips imaju na francuski duet Air, dok je bučna „Aquarius Sabotage", po rečima Coynea, svojevrstan omaž Miles Davisovom „Bitches Brews" periodu. Kao što većina dobrih filmova nema srećan kraj, tako i većina dobrih ploča nosi u sebi neku tamnu stranu. Ovde tu tamnu stranu možete čuti u zlokobnom početku pesme „Evil" koja kao da je deo saundtraka za film „Antihrist", dok od mračne kakofonije prisutne u „Scorpio Sword" podilazi jeza.
Kao i gotovo svi prethodni Flaming Lips albumi, ni „Embryonic" ne vrvi od poznatih gostiju – tu su samo Karren O koja se u psihodeličnoj „I Can Be a Frog" više krevelji nego što peva, u numeri „Worm Mountain" gostuju MGMT dok se glas nemačkog matematičara Thorsten Wrmanna čuje u „Gemini Syringes". Pesma „Silver Trembling Hands" počinje kao obrada nemačkih kraut rok legendi Neu, sve do refrena (ili „refrena") kada čujemo prepoznatljiv Flaming Lips zvuk.
Album se završava onako kako je i počeo – numera koja ga zatvara „Watching the Planets" ima vrlo sličan ritam i atmosferu kao „Convinced of the Hex", dajući ovom svemirskom tripu oblik zaokružene celine.
S obzirom na tu zaokruženu celinu, logično je da je „Embryonic" dosledan album od početka do kraja, bez preteranih oscilacija. Nema mnogo uspona, padova, neke preterane razlike između pesama.
Onaj princip „za svakog ponešto" ovde je transformisan u „sve za nas", bez obzira da li smo „mi" bend ili/i publika. Nakon milionskih tiraža, rasprodatih turneja, zaista treba imati hrabrosti (da ne kažem neku jaču reč) pa izdati ovakav album na duploj ploči u trajanju od 70 minuta. Čak i tradicionalno konzervativna britanska muzička štampa, ima samo reči hvale za ovu ploču.
„Embryonic" je suluda mešavina naučne fantastike, folka, svemira, džeza, fanka, roka i čega još sve ne. Da vam neko pusti ovaj album, a da vam pri tom ne kaže o kom bendu je reč, lako biste mogli pomisliti da slušate neke super moderne klince od dvadesetak godina, koji izdaju npr. za Paw Tracks i sviraju kao predgrupa na koncertima Animal Collective.
Onda se malo više udubite u muziku i počinjete se pitati kako je moguće da ovako dobro usviran bend može ikome biti predgrupa. Kada saznate da se radi o novoj ploči Flaming Lips, zadovoljni osmeh na licu i konstatacija „a, pa da" su sve što vam preostaje. Upravo je pomenuta reakcija izazvana najvećim kvalitetima ove ploče, a to su inventivnost i beskompromisnost.
Flaming Lips možete voleti ili ne, ali nikako ne možete reći da su oni matorci koji su izgubili dodir sa realnošću. Osim, ako ne spadate u one koji tvrde da je dobra muzika umrla posle osamdesetih.
Ukoliko vam se album nije dopao nema smisla da trošite pare ili vreme za download na:
Ornette Coleman – Free Jazz (wea, 1960)
Can - Tago Mago (mute, 1971)
Radiohead – OK Computer (capitol, 1997)
Animal Collective – Marriweather Post Pavillon (domino, 2009)
