Izvor: Politika, 19.Jun.2012, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Filozofija u dirkama
Posle pet godina, večeras za Beograđane, resital istaknutog pijaniste Aleksandra Serdara
Aleksandar Serdar nam reče kako se ovako, kao večeras, nije pet godina predstavljao Beograđanima. Samo on, klavir i publika... u sali Kolarca... Ta slika je i jedan od njegovih muzičkih portreta, koji će obojiti zvucima Mocarta, Hendla, Šopena.
Naš kratak susret sa poznatim pijanistom, u prostorijama Jugokoncerta, bio je i prilika da čujemo ponešto o muzici izabranoj za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovo njegovo „veče posle pet godina”.
– Program koncerta koncipiran je tako da u njemu uživa i publika i ja koji ga izvodim. Znate, kada se rasteretite nečega kao što su internacionalna takmičenja i slične stvari, kada ste završili sa tim periodom svoga života, onda imate i izvesnu privilegiju onoga kome je na raspolaganju veća sloboda izbora. I zato nikoga ne treba da čudi što sam se opredelio za jedan popularan program koji je prosto prijatan, svima – kaže Aleksandar Serdar.
Tu priču on je proširio svojim kratkim refleksijama o korelaciji umetnik-delo koje on izvodi, te o publici – našoj i tuđoj:
– I umetnost je filozofija, na svoj poseban način. I ona podrazumeva spoznaju. A ono što u sebi pronađe umetnik treba to i da pokaže. Svako delo koje jedan muzičar svira deo je njegove misli, njegovog osećanja, to je on. I važno je kako ćete to preneti publici. A ona je slična svuda. Razlikuje se onoliko koliko se i narod kome pripada razlikuje od nekih drugih naroda. Ali, na kraju, svi smo mi ljudi. Volimo ono što je lepo, što će nas učiniti srećnim. To ushićenje neko doživi u vrhunskom sportskom meču i događaju, na primer. Ali isto vam je i u umetnosti, tako je u svemu.
Čujemo, međutim, i neke tužnije tonove u ovoj priči o muzici. Samo to je sada već priča profesora Serdara, koji više od decenije podučava studente – na fakultetima u Beogradu i Nišu.
– Mislim da kod nas klasična muzika nema adekvatnu podršku društva. Mi, na žalost, kao da školujemo mlade ljude da bismo im pomogli da odu iz svoje zemlje. To je stvarno tužno: samo gledamo kako nam odlaze najbolji. Nije problem otići, steći internacionalna iskustva, susretati se sa drugim kulturama... Imam i ja svoju „svetsku” priču. Problem je kako se vratiti. Nema ovde dovoljno uslova za razvoj umetnika. Njima i koncerti nedostaju. Nekad se o tome više mislilo. U mnogim gradovima u Srbiji postoje domovi kulture koji su u ta prošla vremena bili znatno otvoreniji za umetnike.
Iz Serdarovog profesorskog pera je i jedna knjiga iz uže struke, koja se nedavno pojavila. Zove se „Razvoj pijanističke tehnike” i jedinstvena je u ovom našem regionu. Objasnio nam je i kako je nastala:
– Radeći, shvatio sam koliko manjkamo sa ovom literaturom i odlučio sam da objavim jednu korisnu knjigu za one koji uče klavir. Reč je o tehnici kojom stižete do superiornosti u vladanju instrumentom. Sa tim se mora krenuti već u srednjoj školi. Moja knjiga je sinteza onoga što se o tome pisalo od 19. veka naovamo.
I to „gradivo”, kako čujemo, stiče sve više čitalaca među mladima koji hoće u pijaniste...
M.Š.
objavljeno: 20.06.2012
.jpg)
