Izvor: Politika, 26.Nov.2010, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Filmovi koji su me gledali
Trebalo bi da napišem nešto o uticajima, o uzorima.
O uticajima i o uzorima, jer to nije ista stvar. Pa evo…
Volim izraz „filmovi koji su me gledali”. Ponekad to nisu ni filmovi većnekoliko minuta, nekolikoscena, niz kadrova, koji su mi rekli nešto o meni i svetu u kome sam odrastao. I to su mi najčešće rekli a da nisam znao. Gledali su me tamo gde nisam umeo da vidim sebe.
Edmundovo lutanje kroz Nemačku nulte godine, taj klinac koji umire od onoga sto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vidi. Mušetčija se igra izvrće u samoubistvo. Stalna saplitanja livca zvona u Rubljovu. Nemo telo Šantal Akerman koje u celom filmu izgovori, obraćajući se svojoj ljubavnici, samo jednu reč: „Još!” I jednako ćutljiv JeržiSkolimovski u ludačkoj trci protiv voza, motora, kamere, građana, policije – radost čiste potrošnje energije. Oslobađajuće nepotrebna dužina kadrova Antonionijeve Avanture. Pazolinijev Salo, posle koga je izlazak iz bioskopa, izlazak u jednu zauvek promenjenu stvarnost…
Te slike sam nosio kao neki foto-film koji sam zaboravio da razvijem. Shvatio sam ih tek kasnije. Ono što volim u njima je njihova nejasnoća, njihoveneefikasnosti kojesu jedan oblik poverenja u svakog gledaoca. Više se nije radilo o filmovima koji su svoje vizije projektovali na mene i čije su slike ilustrovale jednu unapred određenu istinu. Bio sam pred jednim svetom koji je otvoren, izložen slučaju, bez smisla. I ako su te slike imale sposobnost da me gledaju, to je zato što su mi ostavljale prostora da se projektujem u njih. Prvi put sam, pred filmskom slikom, bio slobodan.
Tada mi imena tih autora jošništa nisu značila. Zavoleo sam ih jer je u njihovim filmovima bilo mesta i za mene. Kasnije sam shvatio da su svesno sprovodili jednu politiku slike i da je to ono što ih je, za mene, činilo autorima. Danas je iz novotalasovskog termina „politika autora” nekako nejasno nestala reč„politika” a ostala je samo reč„autor”. Verujem u tu politiku slike, ali ne i u fetišizaciju njenih autora.
Vladimir Perišić
objavljeno: 27.11.2010.
