Izvor: Blic, 22.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Film kao trčanje maratona
Film kao trčanje maratona
Kada biste na kraju snimanja samo mogli da se setite koliko je bola tu bilo uključeno, nikada više ne biste stali iza kamera kazao je dobitnik 'Oskara' za režiju 'Engleskog pacijenta'. 'To vam je kao da trčite maraton dok ga trčite, suviše je bolno da o tome razmišljate. A onda, kada je sve gotovo, pomislite, 'Samo kada trčim ja se osećam živim. Bolje da pokušam i u sledećoj trci'.' Mingela je nedavno upravo 'istrčao' dva maratona, jedan za >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << drugim. Sve je počelo kada je prihvatio da napiše scenario za 'Talentovanog g-dina Riplija', prema istoimenom romanu Patriše Hajsmit. Toliko se vezao za taj psihološki triler da je poželeo da ga i režira, ali je već imao ugovoreno snimanje 'Engleskog pacijenta'. 'Riplijevi' producenti odlučili su da ga sačekaju, a 'Engleski pacijent' je u međuvremenu osvojio osam 'Oskara', između ostalih i za najbolji film i režiju.
Vaš Ripli je simpatičniji od prethodnih filmova u kojima se pojavljivao, naročito u poređenju sa 'Purpurnim mesecom' Renea Klementa?
Kod Riplija me je više zanimala ona normalna, ljudska crta u odnosu na drugu, uvrnutu i nasilničku stranu. I u sebi sam prepoznao nešto od Riplija. Mislim da se svi mi na neki način osećamo neprilagođeno, da mnogi misle kako će biti odbačeni ukoliko ljudi saznaju ko su oni zaista. Rikija je uništila želja da bude voljen i prihvaćen. On nije umeo da shvati da nije niko i ništa. Dilema između toga da li ste obični niko ili lažni neko bila je prisutna i 50-ih, kada se ovaj film i dešava, ali mislim da je naročito istinita danas. Tiranija u vidu prodavanja alternativa za ono šta smo i šta imamo predstavlja mnogo veći teret za nekoga ko odrasta na kraju ovoga veka. Savremena poruka kaže: 'Nisi dovoljno dobar. Treba da promeniš sve u vezi sa sobom. Treba da misliš drugačije, da se ponašaš drugačije i da budeš drugačiji.'
Koliko je bilo teško da adaptirate roman za film?
Sve što je u knjizi implicitno, u adaptaciji mora da bude eksplicitno, naročito u jednoj ovakvoj knjizi gde je o glavnom liku pisano sa spoljašnje tačke gledišta. Morao sam da izmišljam događaje koji će povezati glavne teme romana. U knjizi možete da napišete, 'Entoni je došao u Los Anđeles i tamo je proveo tri srećne nedelje.' Ali u filmu morate da kažete, 'Šta znači to srećna nedelja? Šta je za Riplija bio srećan dan? Kako se on tada osećao? Šta je radio? Koga je sreo?' Izme- ne pri drama- turgiji su neizostavne, jer u tekstu nije bilo do- voljno narativnih informacija koje su mogle da podrže film. Naročito zbog načina na koji Hajsmitova piše; on je tako božanstveno štur, da mi samo možemo da zamišljamo šta Ripli oseća ili misli. Ovaj film je, u stvari, samo niz sračunatih nagađanja o tome kako je Ripli provodio svoje dane.
U 'Ripliju' ste koristili gotovo istu ekipu saradnika s kojima ste radili na 'Pacijentu'. Da li je vaš odnos ostao isti i pored ogromnog zajedničkog uspeha?
Okružio sam se ljudima koji su briljantni i izuzetno teški. Imali smo dosta teških trenutaka, jer često nisu umeli da budu strpljivi sa mnom. Ipak, reč je o divnim saradnicima koji ništa ne prihvataju bez dobrih argumenata i kreativnog rvanja, što me je, mislim, uvek držalo čvrsto na nogama. Oni znaju mnogo više o filmovima od mene. Pored njih sam se osećao kao da sam imao ogroman rezervoar iskustva iz koga sam mogao neprestano da crpim informacije. Ponosan sam što sam bio deo njihovog tima. Nisam pristalica tiranije reditelja. Reditelj je osoba koja se tu našla da svakog pusti da radi svoj posao. Hteo sam da iz svojih saradnika, pre svega glumaca, izvučem ono najbolje, da ih ohrabrim u tome, ali sa stalnom svešću da je reditelj ona osoba koja na kraju ne radi ništa. Ja ne držim kameru, ne pravim kostime, ne postavljam svetla niti komponujem muziku. Moj posao je da dovoljno često i razumljivo pričam o filmu koji pravimo tako da svi oni daju sve od sebe, kako za mene tako i za film. M.K.
