Izvor: Politika, 29.Okt.2012, 09:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Figuracija kao opsesija
Van Gog, najčestitiji slikar, nikada nije radio komercijalno. Celog sebe unosio je u slikarstvo, ne zaradivši od toga ni jedan franak, kaže Velizar Krstić
Ove jeseni Velizar Krstić (1947), slikar i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, izlaže pred domaćom publikom na dvema izložbama. Na prvoj, u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” (do 3. novembra), koja obuhvata 107 slika izvedenih u tehnici ulje na platnu, nastalih u periodu 2004-2012, i na drugoj, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << retrospektivnoj, u galeriji „Srbija” u Nišu (do 1. novembra), na kojoj se nalaze crteži, grafike i skulpture.
Za pojavu specifičnog senzibiliteta ovog umetnika, dobitnika velikog broja nagrada u zemlji i inostranstvu, kriv je Vinsent van Gog, odnosno reprodukcija njegovog dela „Žitno polje” koju je Krstić prvi put video 1965. godine. Od tog momenta ništa više nije bilo isto. Naš sagovornik napušta elektrotehniku šest meseci posle upisa, počinje da slika, potom upisuje akademiju likovnih umetnosti, biva primljen iz prvog pokušaja i otiskuje se put umetničkog života.
– Taj susret za mene je bio sudbonosan. Osećao sam se kao da me je udario grom. Tada sam se prvi put na taj direktan način susreo sa delom jednog velikog slikara. Van Goga sam docnije i slikao. Za mene je on bio i ostao najčestitiji slikar, čovek koji nikada nije radio komercijalne slike, koji nije pravio kompromise. Celog sebe unosio je u slikarstvo, ne zaradivši od toga maltene ni jedan franak. Prikazivao je iskreno svoju opsesiju bojom i siromaštvom, socijalnim temama.
Figuracija je bila i ostala temelj njegovog rada, bilo da je reč o ljudima ili predmetima. O tom njegovom aspektu stvaralaštva Miško Šuvaković kaže: „Pikturalna retorika maniristički deformisanog i izražajno predočenog tragičnog tela/figure sugerisala je čulne režime groze, egzistencijalne krize i nekontrolisanog straha. On je žudeo za sublimnošću odnosa prikazanog tela i upisanog slikarskog gesta. On je slikar koji predstavlja i zauzima se za osećaj južnjačkog temperamenta u slikarstvu...”
– Sve je figura, bilo da je čovek, plod ili predmet. Figura ima svoju formu i konstrukciju i, za mene, ima poruku koju šalje. Nju čitam i slikam. Ekspresivno. Čovek slika ono što nosi u sebi. Moj temperament utkan je, tako, i u moje slike. Na slici radim dosta dugo, težim da je dovedem do savršenstva, pogotovo snagu boje. Ona mora da zrači.
Deo njegovog rada kritika je povezala sa pop artom, ocenjujući da je Velizar Krstić, modulirajući tradicionalni modernistički izraz, došao do singularnog lokalnog izraza, na koji je i ponosan. Intiman slikarski pogled Krstić usmerava na „svoju baštu” – neposrednu okolinu, poreklo, korene...
– Imam svoj svet, koji je stalan, budno posmatram sve što me okružuje. U okolini u kojoj sam rođen često viđam ljude koji od zemlje žive, vinogradare, voćare. Njihov mukotrpan put bio mi je pred očima, otud u mom radu prikazi plodova. To nije čudno, jer svi umetnici na svetu bave se lokalnim. Jedino tako iskonski mogu da utiču na druge. Prikazivanjem lokalnog pronalaze put do globalnog i menjaju ga. Sa tim se čovek rađa, od porekla se ne može pobeći.
M. Dimitrijević
objavljeno: 29.10.2012.
