Izvor: Politika, 25.Maj.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Festivalske igre deveruše i mlade
Nuri Bilge Čejlan „Zlatnu palmu” posvetio je mladima Turske i onima koji su tokom godine izgubili živote, Spol je govor zahvalnosti čitao sa telefona, a Gzavije Dolan je plakao...
Kan- Primajući „Zlatnu palmu” 67. kanskog festivala iz ruku rediteljsko-glumačkog tandema Kventin Tarantino i Uma Turman, turski reditelj Nuri Bilge Čejlan, autor nagrađenog „Zimskog sna”, uz zahvalnost žiriju, festivalu, Tjeriju Fremou i Žilu Žakobu, i uz posvetu svoje nagrade >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „mladim ljudima Turske i onima koji su tokom godine izgubili živote”, rekao je i sledeće:
– Ovo je veliko iznenađenje za mene, nisam ga očekivao, ne znam šta da kažem. Ove godine obeležava se i stogodišnjica turske kinematografije i ovo je srećna slučajnost.
Slučajnost? Ne bih se u to baš kladila. Pre bih rekla da je to u borbi dva golijata – „Mementa” i „Vajld banča”, dve velike i moćne francuske filmske kompanije, posednika svetskih filmskih prava što već dugo dominiraju Kanom, pobedio „Memento“ (vlasnik svetskih prikazivačkih prava za „Zimski san”) . I ne bih ovu izjavu tako lako svrstala u teoriju zavere. „Memento” je odmah posle prve i jedine (?) kanske projekcije, marketingšku kampanju vodio rečenicom: „Ovo je remek-delo!”. I hajde ti sada kaži nešto drugo.
Kako bilo, tek novi grandiozni film Nurija Bilge Čejlana nije za potcenjivanje. Filmski filozof i esejista ni sada ne odstupa ni od svog fascinantnog vizuelnog stila ni od usporenog ritma ni od diskretnih akcenata unutar epske filmske priče o braku i porodičnim odnosima tokom jedne zime u malom hotelu u Kapadakoji.
Ijasno je da je opet reč o Čejlanovoj maestralnoj studiji karaktera, studiji ljudske slabosti, čije moralne implikacije odjekuju daleko izvan turskog društva. Međutim, postoji i ono veliko „ali”. Film traje tri sata i šesnaest minuta! Samo na raspričani uvod Čejlan je potrošio čitav sat, što mnogi gledaoci nisu izdržali. Iz dvorane se masovno izlazilo.
Ovo jeste impresivan, ali ne i najbolji film ovog suptilnog lirskog realiste, koji je za svoje prethodne filmove osvojio više od 50 međunarodnih nagrada, među kojima su i one kanske. Ako ništa drugo, svoju prvu „Zlatnu palmu” u karijeri zaslužio je i za sve ono što je do sada uradio.
Posle ceremonije dodela nagrada, u obraćanju medijima, Čejlan je izjavio: „Kada sam pisao scenario za ovaj film, činio sam to kao da pišem roman. Posle sam tek shvatio da je predugačko, prva verzija filma bila je od četiri i po sata. Kada radim film uvek se trudim da to činim sa tamnom stranom svoje duše, a posle `Bilo jednom u Anadoliji` osetio sam da sam spreman da uradim ovakav film kakav je 'Zimslki san'...”.
I italijanska rediteljka Alis Rorvačer sa svojim malim a energičnim filmom „Čudo”, o mladoj porodici pčelara u Toskani, od početka je važila za favorita, uz plasirane teze da predsednica žirija Džejn Kempion mora da nagradi bar jednu ženu-reditelja. Rorvačerova je osvojila kanski Gran pri, što jeste preterano, ali ne i sasvim bez pokrića. Ovo je dobar film o porodičnim vrednostima koji će publika voleti.
Zahvaljujući se žiriju na nagradi za najbolju režiju za film „Lovac na lisice” (istinita priča), američki reditelj Benet Miler rekao je da je „prošlo punih osam godina između rađanja priče i osvajanja nagrade!”, ali način na koji se zahvaljivao slavodobitni britanski glumac Timoti Spol, ući će u anale Kanskog festivala.
Timoti Spol („Gospodin Tarner” majka Lija) je svoj emotivni govor zahvalnosti dugo čitao sa ekrana svog mobilnog telefona koji se povremeno oglašavao i „bipom”! Simpatično i nezaboravno. Pamtiće se dugo glumčeva rečenica: „Često sam bio deveruša i ovo je prvi put da sam ikada bio mlada”, s kojom je Spol najbolje oslikao svoju karijeru „lijevskog” i „šekspirovskog” glumca u pratećim i sporednim ulogama. Za svoju prvu veliku glavnu ulogu ekscentričnog slikara u Lijevom filmu (Spol i Li sarađuju dugovečno), zaslužio je i svoju veliku nagradu. O najboljoj glumici 67. kana – Džulijen Mur i njenoj ulozi u Kronenbergovom filmu, pisano je na stranicama „Politike”. I ova nagrada bila je očekivana. Zaslužena je.
Najveće iznenađenje festivala žiri je priredio kada je objavio odluku da „Prix du jury” dodeljuje ravnopravno 25-godišnjem kanadskom reditelju Gzavijeu Dolanu za film „Mama”, i 83-godišnjoj francuskoj legendi Žan-Lik Godaru za filozofsko-eksperimentalni film „Zbogom jeziku”. U sali se čulo ono „bu” u znak negodovanja na pomen Godara (odavno ignoriše festival) i njegovog filma (razočaravajući). Međutim, ima u ovakvoj odluci i simbolike i poruke. Spojeni su filmska mladost i filmska starost i tako je udružena potraga za slobodom filmskog stvaralaštva u dve različite epohe, i pružen dokaz da se vrednost filma izražava kroz generacije.
Primajući nagradu, mladi Dolan (prethodni njegovi filmovi bili su prikazivani i zapaženiu „Izvesnom pogledu”) nije izdržao. Rasplakao se na sceni, a zahvaljujući se Džejn Kempion, održao je i pamtljiv govor: „Preplavljen sam zahvalnošću zbog toga što je žiri prepoznao da radimo ovaj posao da pokažemo našu ljubav, a biti voljen to je na neki način kompenzacija za otkucaje srca. Za mene je vaš film `Klavir` bio izvor inspiracije. Pisali ste veličanstvene uloge za jake žene. Žene sa dušom, koje nisu ni žrtve ni objekti”.
Kako ni ruski film „Levijatan”, prikazan inače među poslednjima, zbog vizuelne i narativne snage nije bilo moguće zaobići, scenaristi i reditelju Alekseju Zvjaginjcevu pripala je nagrada za najbolji scenario, podeliće je, kaže, sa svojim koscenaristom Olegom Neginom sa kojim će odmah posle Kana početi da piše novi scenario.
Najveći gubitnik 67. kanskog festivala je film „Timbuktu“ Abderahmana Sisaka (osvojio je samo nagradu Ekumenskog žirija), koji je za mnoge bio najbolji. Ovo je i najbolji afrički film u poslednjoj deceniji, film o ljudskom dostojanstvu, film sa važnom, a brižljivo tretiranom temom, i žiri Kempionove nikako nije smeo da ga zaobiđe. Šta se tu desilo? Da li se to žiri pribojavao filmova sa temom ratnih konflikata? Da li je možda problem bio to su akteri Sisakovog filma pripadnici muslimanskog stanovništva Malija ili možda to što su svi filmski junaci i fizički lepi, bez obzira da li se radi o lokalnim, okupiranim stanovnicima Timbuktua ili o njihovim zlotvorima- svetim ratnicima islama? U slučaju Sisakovog filma načinjena je velika nepravda. I tačka.
Posle gotovo šest decenija vladavine Kanom, od festivala se zvanično oprostio legendarni čelnik, dugogodišnji festivalski predsednik Žil Žakob (83), pod čijom je vladavinom Kanski festival doživeo i svoje proširenje i svoj procvat. Žakobove godine su za nama, nastupa li to nova era. Videćemo, sledeće godine u Kanu...
Dubravka Lakić
objavljeno: 26.05.2014.
