Izvor: B92, 14.Jul.2010, 10:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Festival LENT u Mariboru
Maribor nije najživahnije mesto na svetu, ali se tokom poslednje nedelje juna i prve jula, koliko god je to u njegovoj moći, upinje da to postane. U to vreme traje festival pod imenom LENT.
Tradiciju letnjih festivala imaju svi iole veći gradovi. U Beogradu ih znamo kao žanrovski određene dok Maribor, poput naprimer Ciriha, smešta u festival onoliko koliko se na dat prostor puta vreme smestiti da. Recept je sličan onome za svadbarski kupus: mnoštvo sastojaka, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ne sme da manjka mesa. Plus bar jedna poslastica. Ove godine se na poslasticama pomalo štedelo, ako uporedimo prethodne od 1993. i prvog LENTA. Na velikoj bini pored Drave behu svirali i Ray Charles, B.B. King, James Brown, Stephane Grappelli, Brad Mehldau, Esbjorn Svensson, David Byrn, Joe Zawinul, Solomon Burke, Maceo Parker, i mnogi drugi. Ovo „mnogi" treba shvatiti doslovce. Neprevaziđene 2007. godine je festival trajao nevrovatnih 26 dana i imao 3900 izvođača. Ovogodišnji je skromniji, ali još uvek daleko od skromnog. Kelnerskim rečnikom, imamo sledeće.
Od muzike: zvezde različitog sjaja i spektakle na velikoj sceni, npr: Mat Bjanko i Orkestar Sanje Ilića, odvojeno; džezere na Jazzlentu; koncerte na bini namenjenoj poznatim grupama sa prostrora bivše Jugoslavije i nepoznatim sa prostora ostatka sveta (Električni Orgazam imao odličnu svirku a i Darkvud Dab); stejdž „Mladina" na kojem se svira hevi metal, death metal, hard-core, post pank, rege, drum’n’base, house, „moderni rok" (ma šta to bilo), progresivni rok, bolje rečeno svaka odrednica koja u tom svetu postoji, a kojih nije malo. Bar tako piše u propratnom materijalu iz koga prepisujem. Od navedenog sam slušao S.A.R.S. Najzad, odvojena su i dva mesta za meku klubsku muziku koja varira od „živahne sambe i melanholične bosa nove", etno svirki gde šnjur nose afrički i balkanski zvuci pa do evergrina i šansona Ibrice Jusića. Sve nabrojano se odigrava istovremeno, svako veče, dve nedelje, dok u koncertnim dvoranama u gradu muziciraju kamerni orkestri i operske pevačice izvodeći dela Dvoržaka, Baha ili Verdija. Kako da ne pomenem Pihalni Orkestar Pošte Maribor koji je na LENT promenadi otvorio festival.
Mesto događanja, pomenuta promenada, je 500 metara dugačko šetalište pored Drave, ispod Glavnog Mosta. Iako u mirne dane široko, ovo je šetalište tokom festivala pretvoreno u špalir u kome su sa jedne strane stalni kafići i njihove bašte (prijatan prizor), a druge improvizovane kafane sa šatorima iznad roštiljskih tezgi i stolova sa purpurnim stoljnjacima preko kojih je onaj beli koji se obrne kad dođe novi gost (manje prijatan prizor ukoliko niste, a niste, izgladneli). Uostalom, nepotrebno je opisivati, video ga je svaki posetilac beogradskog Sajma. Majstori su, kao i uvek, iz Leskovca.
Tu su i neizbežne pokretne trafike sa šarenim slatkišima i proizvodima liciderske manufakture, kolica sa dečkićem koji prodaje šećernu penu, luftbaloni po bezobraznoj ceni i deca koja pokušavaju da ih iskukaju, i otužan vonj mini krofni kao neizbežan pratilac svih sličnih manifestacija. Tako da šetalište treba izbegavati osim u svrhu komunikacije između jednog i drugog muzičkog događaja. No, LENT ne čine samo muzički događaji, oni jedva da su polovina.
Svako se veče odigra po jedna pozorišna predstava. To su najčešće produkcijski jeftine komedije sa nekoliko glumaca, ili monodrame (ako pomislite na Zijaha Sokolovića, kako možete da pogrešite – jeste, bio je tu). Nas su predstavljali Srđan Ivanović i Milan Kalinić. Na drugom mestu su stand-up komedijaši, ne više toliko nova novotarija, gde je najveća zvezda lokalna ličnost, izvesni Tadej Toš. Ono što je mnogo zanimljivije su ulična pozorišta koja na trgovima i ulicima Maribora uprizoruju desetominutne vodvilje, žonglerske tačke, bengalske vatre, ljude na štulama i biciklima sa ogromnim točkom i slične stvari koje prosto moraju da vam se dopadnu. Postoji, u inače lepom i velikom gradskom parku i poseban program te vrste za decu.
LENT tradicionalno počinje kišnom večeri, pa tako ni ovaj nije bio izuzetak. Smirila se upravo kad je koncert Pertuum Jazzile-a ušao u drugu polovinu, pa sam izmileo da ga pogledam. Oni koji me bolje poznaju, znaju da su horistkinje oduvek imale soft spot u mom srcu. Pepretuum Jazzile ima najviše yutube ulaza od svega made in Slovenia (oko osam i po miliona). To je jedan veliki hor koji peva popularne melodije, a čiji ga vođa iz nekih razloga zove džez horom. Kao i svaki hor, i ovaj ima tendenciju da izvodi pomalo dosadna dela, ali kao i svaki dobar hor, ima u repertoaru i proverene melodije. Najuspešniji su u akapela izvođenju, kakvo sam isključivo očekivao, da bi me pomalo razočarao dirigent koji je horu često davao podršku sa električnog klavira. Nego, hajde horistkinje, ali horisti! Sve će vam se samo kazati kada poslušate najuspešniji komad hora Perpetuum Jazzile, stvar Africa (od grupe Toto).
Srpska se tehno truba s Štajerske čuje, i izgleda da je vole. Ovo bi ukratko bio opis koncerta Aleksandra Sanje Ilića i njegovog Baklanika Brass Orchestra, koji se kroz od strane Bregovića širom otvorena vrata veselo ušetao na glavnu scenu drugog dana festivala. Bilo je dobro. Međutim, tek će se poslednjeg dana festivala pokazati ko najbolje ume da koristi „srpske trube" da zapali masu.
Na džez sceni, kako koji dan: bilo je tu onih koji će tek možda jednog dana napraviti ime, a i suvih profesionalaca koji ne mogu da omanu. Od limene muzike se na LENT-u teško može pobeći, pa se nisam previše začudio kada sam na džez sceni zatekao sastav po imenu „Ray Anderson’s Pocket Brass Band" koji je, treba li reći, umeo da ljulja. No tek će, i u Beogradu viđeni Fred Wesley i njegov New JB’s da zaljulja kuću iz temelja. Ništa drugo nisam ni očekivao od čoveka Veslijeve biografije i fizičkog izgleda. To vam je kao kad vidite debelu crnkinju iza mikrofona, znate da mora da bude dobro. Isti utisak imate čim ugledate Veslija, pritom pomaže saznanje da je u pitanju vođa pratećeg orkestra Džejmsa Brauna. Repertoar je bio uobičajen za bend: red zahtevnih džez standarda, red zapaljivih i neuništivih komada pokojnog Brauna, a dobar provod zagarantovan.
Zoran Predin je ime koje zvuči poznato i van Slovenije: slavu je stekao zajedno sa pionirima novog talasa kao frontmen grupe Lačni Franc. Trideset godina kasnije, osim ako se ne zoveš Gile, moraš da okreneš ploču ukoliko želiš da živiš od svirke. Predin je to odavno uradio, i sa još dvojcom krokodila deli slovenački estradni bazen kada su u pitanju šansonjeri. Sve je po receptu majstor-Đoke Balaševića, osim što su naravno stvari Predinove, među kojima se nađe i po koji dokaz talenta, kao i podosta za tvrdnju kako je kantautorski hleb onaj sa sedam kora. Publika se, što nisam video od osmog osnovne (u emisiji Obraz uz obraz), njihala levo desno na sedištima, svaki drugi red u kontra fazi. Međutim, tek će se poslednjeg dana festivala pokazati ko je kralj slovenačke main stream scene.
Koncert Električnog Orgazma je opravdao moja ustreptala očekivanja, a lepo je prošao i kod publike. No najprijatnije me je iznanadio koncert grupe S.A.R.S. Koncert je ujedno bio i poslednji izveden u datom prostoru, pomalo oronuloj, gredama podupretoj zgradi visokog i ornamentiranog stropa koja me je podsetila na SKC (mada uskoj kao konjušnica, što je verovatno i bila). Publika je ispunjavala starosnu grupu u rasponu od mlade do vrlo mlade, tako da je energije bilo na pretek. Što se bine tiče, u Žareta i ostalih očigledno nikada nije nedostajala. Dan posle (kako čujem) „pocepali smo" dobre svirke na Exitu, koncert za one koji nisu stigli do Novog Sada a žive u Mariboru nije izgledao kao otaljan, naprotiv. Slovenačka mladež je punila prostor sve gušće kako je koncert odmicao, tako da sam na kraju shvatio da sam na koncertu u onom starom smislu reči, koji uključuje ušmuranost, dušegupku, gurkanje i osećanje da baš tako i treba da bude.
Ovaj je koncert bio poslednji u okviru festivala, ali je LENT zapravo, nekoliko sati pre toga, zatvoren nastupom jedine prave slovenačke zvezde: Roberta Pešuta. I on je morao sebi dati nadimak: Magnifico. Ko je Magnifico? „There was a land of champions, the land called Jugoslavija", peva taj čovek. Dakle, otvoreni jugonostalgičar."Magnifico je peder", peva taj čovek. Dakle, otvoreni homoseksualac. Peva „Čefuri raus" („čefur" je u Sloveniji pogrdan izraz za doseljenika iz neke od bivših Jugoslovenskih republika, „raus" je „napolje" na nemačkom; postoji i knjiga istoimenog naslova). Dakle, ultranacionalista. Takođe peva „ja sam čefur, ti si čefur", dakle čefur. Isključivši šizofreniju, dijagnoza je jasna: Magnifico se igra klišeima, raskrinkava ih ili afirmiše, usput praveći veoma zabavnu zabavnu muziku, ključ njegovog uspeha. Krajnje subverzivna delatnost. Nije dosadno čitati Pešutovu biografiju, izdvojiću ovde jedan živopisan detalj. Kao stariji adolescent, osamdesetih, želeo je da postane slavan u skijaškim skokovima. Vežbao je sam, i prijavio se na Planicu. U to vreme je to bilo moguće. U uzbuđenju je zaboravio da veže jednu skiju i doživeo spektakularan pad. Kasnije je prešao na muziku. Uzeo je nešto od Bobe Stefanovića i Duška Lokina, kempa radi (postigavši da povremeno izgleda kao jedan od braće Boba Roka), a nešto od Džonija Štulića iz poznog perioda, svakako od Ramba (kome je posvetio jednu pesmu), umesio u to svoje iskustvo prekaljenog estradnog borca, pa malo po malo osvojio Sloveniju. Onda je snimio album uz duvačku „ćirilicu", koja mu je kako reče ionako u krvi, i prekoračio državnu granicu u svim pravcima. Pre nego što bi čovek rekao „opet na LENT-u limena glazba" prostor se orio od stvari poput pesme „Zum zum" (ft. Ferus Mustafov na saksofonu), koja je ovih dana doživela premijeru na MTV. Odavno nisam video da publika toliko voli čoveka na bini. Onda je na bis odsvirana „zemlja šampiona, Jugoslavija", pa vatromet, i tako se završio 18-ti LENT u Mariboru, Slovenija.
