Izvor: Politika, 30.Sep.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Felinijeva priča na Terazijama
Želimo da u komadu „La strada” ozbiljnu filozofsku temu predstavimo upakovanu u finu oblandu. A ispod nje, mnogo je gorko, kaže reditelj Slavenko Saletović
Sa nestrpljenjem iščekujemo premijeru muzičke melodrame „La Strada” („Ulica”)autora Tulija Pinelija, Barnardina Caponija i Federika Felinija, u režiji Slavenka Saletovića, koja će biti izvedena u subotu 3. oktobra, kada i počinje sezona u Pozorištu na Terazijama. Tako će remek-delo filmske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << umetnosti, čuveni Felinijev film „La strada” za koji je 1956. godine osvojio Oskara, dobiti i našu pozorišnu verziju.
„La strada” je delo koje je Felini napisao za svoju suprugu, glumicu Đulijetu Masinu, koja je tumačila ulogu krhke Đelsomine. Lik Campana tumačio je Entoni Kvin dok je Mata igrao Ričard Bejshart.
Ovu priču o nevinoj, senzibilnoj devojčici koju je porodica prodala brutalnom siledžiji u putujućem cirkusu, Mihailo Miša Vukobratović, direktor Pozorišta na Terazijama, želeo je dugi niz godina da ima na svom repertoaru. Zahtevni posao poverio je reditelju Slavenku Saletoviću, koji ovih dana sa svojom ekipom uvežbava poslednje scene.
U podnevnim satima na sceni Pozorišta na Terazijama zatičemo lepu Dubravku Kovjanić koja tumači Đelsominu, razdraganog Dragana Vujića Vujketa u liku Campana, simpatičnog Vuka Saletovića kako se „bori” sa svojim Matom, ali i Milana Milosavljevića, Anu Simić, Anu Radivojević-Zdravković i druge glumce. Precizno oko Slavenka Saletovića iz prikrajka merka svaki njihov pokret.
„Dopada ti se. Jesi li ti sigurna da si žena. Meni ličiš na artičoku...”, sa scene do nas dopire Matin glas upućen Đelsomini.
Mlada Đelsomina zamišljeno sedi na sredini scene, zabrinuta za svoju sudbinu. I kao da do nje ni ne dopiru upravo izgovorene reči.
– Dosta, dosta... Taj prelaz može bolje. Hoću da se mrdate svi. To je vaš glumačko-pevački zadatak! Idemo svi na scenu da igramo valcer... – odzvanjaju reči reditelja.
Prisustvujemo još jednom neobičnom događaju. Slavenko Saletović, koji je pre nekoliko dana postao deda maloj Lenki Saletović, pokazao nam je, i ne sluteći da ga posmatramo, da je u punoj formi. I da bi mogao u slobodnom vremenu da drži časove valcera. Videli smo i kako funkcioniše umetnička saradnja porodice Saletović. Da ni za koga nema popusta, iako su u pitanju otac i sin.
– Hoću da izađe mladi Saletović i da kaže: Dosta! Dudo, koji je ovo žanr? Namestite instrumente – „zapoveda” reditelj Saletović.
Tako iz dana u dan.... Iza scene je, na sreću, sasvim drugačija atmosfera. Svi članovi ekipe su raspoloženi: smeju se, šale, razgovaraju.
– Imamo zadatak da temu koja se svih nas tiče: kako neokaljan proći kroz život, pretočimo u teatar kroz priču o mladoj prodatoj devojčici. Tu je šansa pozorišta koje je svet simbola, svet znakova, da surovu Felinijevu priču sa poetikom nad kojom se plače, ali i sa trunkama humora, približimo publici kroz melodramsku nežnu strukturu. Da ozbiljnu filozofsku temu predstavimo upakovanu u finu oblandu; a ispod nje, mnogo je gorko – podvlači Slavenko Saletović.
Tu je Dubravka Kovjanić koja se, kaže, trudila da ne pravi nikakve dijagnoze, već da dočara čistu, naivnu, nevinu radoznalu devojku koja je sticajem okolnosti živela izolovano od sveta. Iz garderobe izlazi Vuk Saletović. Briše znoj sa čela i priča:
– Mato je divan lik, osoba koja nije sa ove planete. On objašnjava šta je umetnost. Da nije materijalna, da novac nije bitan, da ljude treba poštovati, voleti svako dobro u čoveku" to božansko u njemu, a ne materijalno, predstavlja suštinu postojanja pozorišta. Mato je taj koji hoda po žici, koji se ne boji za svoj život, kome nije bitno da li je živ ili mrtav.
Iza scene zatičemo i Dragana Vujića koji „brani” svog junaka.
– Campano je sa jedne strane blizak mom karakteru, sa druge dijametralno suprotan meni. Borim se da pomirim dobro i zlo u tom čoveku. Voleo bih da na sledećim probama upotpunim sebe. Moram da priznam da je Campano moja, sada ostvarena, glumačka želja da budem Entoni Kvin! Petnaest godina sam čekao ovaj trenutak. Mislim da sam došao u životne i glumačke godine kada bih mogao Campana da presvučem svojim bojama – kaže Vujić.
Kostime za predstavu „La strada” uradila je Milanka Berberović, scenografiju Aleksandar Denić, a koreografiju Snežana Vesković Zablaćanski.
B. Trebješanin
[objavljeno: 01/10/2009]
