Izvor: Blic, 06.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Feliks vaskrsava Miru
Feliks vaskrsava Miru
Na nedavnoj promociji knjige Feliksa Pašića 'Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta', u mom odsustvu pročitan je ovaj tekst. Možda će biti zanimljivo da bar deo tog mog teksta pročitaju oni koji ga nisu čuli tom prilikom:
'Prvi put u životu sam jednu knjigu pročitao na ekranu kompjutera. Ne znam da li su mi oči suzne od elektronskih talasa ili od završnih stranica Feliksove knjige. Nisam plakao kad je Mira umrla. Plakao sam sada, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << posle decenije i po. Tako je sve u toj knjizi istinito, tako bogato, tako životno, tako ljudski, tako potresno.
Kad sam dobio diskete sa preko sto stranica teksta, pre nego što sam počeo da je čitam, imao sam dve griže savesti - prvo, što me neće biti sa vama kad budete promovisali Feliksovu knjigu, a drugo što ja nisam napisao knjigu o Miri Trailović.
Međutim, kad sam tekst pročitao, shvatio sam da moja knjiga ne bi bila tako dobra. Suviše sam bio blizak sa Mirom. Suviše sam živeo u uverenju da sve o njoj znam. Pa bih sve pisao samo na osnovu svojih uspomena. A Feliks je dovoljno dobro poznavao, ali ne tako da nije saslušao o Miri tolike svedoke njene izuzetne sudbine. Moja knjiga bi možda bila nezasluženo uzdržanija, jer bih se plašio da ne budem suviše pristrasan, suviše sentimentalan. Tako bih napisao nedovoljno dobru knjigu.
Kažu da su pravi ljudi oni iza kojih ostane mnogo anegdota. O Miri ima beskrajno mnogo anegdota. Ima ih još više nego što ih je Feliks preneo, a možda i zabeležio. Ali sve koje su ušle u knjigu znakovite su, metaforične, istinite... Ležernim, ali preciznim stilom Feliks vešto prolazi kroz sve činjenice njenog života. On i datume i ostale date plasira duhovito, darovito. Ta knjiga toliko liči na nju. Blago Miri što ima takvog portretistu kakvog je zaslužila...'
Pilule za lilule
Od fascinacije zdravom hranom, do njenog simuliranja u vidu sintetički dobijenih 'organskih proizvoda', raznih 'pilula' koje će zameniti beli luk, borovnice, šargarepu ili bundevu, genetske modifikacije namirnica i univerzalne polucije zemljišta, vode i vazduha, preko pomaljajućeg fetišizma 'pametne' hrane napravljene u obliku tableta i kapsula do konačnog oblika inicijacije u savremeni tehnouniverzum koji obećava trajanje i besmrtnost, samo je jedan korak. To samo pokazuje da je njen najdublji organizator strah, a koncept prevencije modus operandi.
Savremena opsesija surogatima (od naduvanih usana do veštačkih grudi), ideologija simulacije najosnovnijeg - a to je hrana, veštački napravljena i farmakološki testirana, posledica je neviđenih medijskih kampanja u kojima se kao kvalitet ističe odsustvo svakog mirisa, ukinuće svakog ukusa i potpuna suvišnost bilo kakvog žvakanja. Budućnost, koja lišava hranu svake primamljivosti, pripada gutanju, a od usana pravi tek vrata utrobe.
Unošenje minimalizovanih obroka za koje nam nije potreban Drugi da bismo sa njim delili zadovoljstvo obedovanja ili, još manje, potrebu da se između dva zalogaja poljubimo, korišćenje 'pametnih droga' koje obezbeđuju ekstatičko uzbuđenje u samodovoljnosti koja ukida prisustvo drugih (nema zajedničke ekstaze, ona je uvek iskustvo individualnog gubljenja veza sa svetom) bez neželjenih posledica, na čemu je zasnovana logika rejv i tehno-kulture, replicira fantaziju astronomske hrane, kao deo magije pripreme za budućnost u kojoj će cerebralni, a ne više čulni supstrat, biti osnova ljudskosti.
Ali šta će biti sa svetom kada prestanemo da ga nujušimo i degustiramo na staromodan, čulni i telesni način? Hoće li poljubac, kao reziduum faze u kojoj smo doživljavali svet putem usana, zajedeno sa osećajnošću nestati iz aure kibernetizovane ljudskosti? Da li je naša perspektiva nova vrsta oralne prakse koja se temelji na odsustvu svakog oralnog zadovoljstva?
