Izvor: B92, 17.Okt.2011, 11:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Feist - "Metals"
Da li je moguće snimiti fenomenalan pop album bez ijednog velikog hita?
Kanadska pevačica Leslie Feist (Lesli Fajst) spada među retke muzičare koji su iskoračili iz indie sveta u mainstream vode, a da su uspeli da zadrže dobar deo svoje stare publike. Sve je počelo sa njenim drugim albumom „Let It Die" iz 2004, na kome su se našle pesme za svačije uši: akustične balade, klasični pop hitovi, ali i numere (da ne kažem „numera") koje su koketirale >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sa disko ritmovima. Nakon tiraža koji je premašio milion primeraka, bilo je logično da Leslie potpiše ugovor sa nekom velikom kućom, pa je tako njen treći album „The Reminder" objavio Polydor. Iako „The Reminder" nije bio toliko stilski šarolik kao njegov prethodnik, pesma „1,2,3,4" je postala planetarni hit prvenstveno zahvaljujući tome što je iskorišćena u reklami za Apple-ov iPod, čime je i sam tiraž albuma dosegao neslućene visine.
Tri godine nakon albuma „The Reminder", Feist se vraća u studio gde počinje rad na albumu „Metals", u kom su joj pomogli njeni dugogodišnji saradnici Jason Charles Beck aka Gonzales i Dominic Salole aka Mocky (čiji je pretprošlogodišnji lounge-pop album „Saskamodie" za svaku preporuku). Prvi rezultat njihove saradnje mogli smo da čujemo u septembru, kada je objavljen singl „How Come You Never Go There" koji najavljuje ploču. Gotovo po pravilu, taj prvi singl koji se pojavi pre albuma, najčešće je najzaraznija pesma sa cele ploče. Međutim, iako „How Come You Never Go There" zvuči prilično pitko, tj. melodično i pevljivo, njena relativno mračna atmosfera nam daje do znanja da Feist ove godine baš i nema nameru da juri prva mesta najprodavanijih albuma. A to se pokazalo tačnim kada je pre nekoliko nedelja „Metals" konačno ugledao svetlost dana.
Ovo je album koji, sasvim logično, zvuči mnogo raskošnije od njenog (produkcijski) skromnog debija „Monarch" (o nastanku albuma "Monarch (Lay Down Your Jeweled Head)" i drugim stvarima sa početka karijere Feist pročitajte ovde), pesme su mnogo više stilski ujednačene nego na „Let It Die", a među njima ne postoji nijedan hit veličine „1,2,3,4" sa prošle ploče. To su činjenice, a iz njih će svako, u zavisnosti od svog ukusa, izvući prednosti i mane albuma.
Iako je malo onih pesama koje će vam ući u uvo već nakon prvog slušanja, to ne znači da „Metals" nema pesme koje se izdvajaju. Tu pre svih mislim na instrumentalno bogatu „Graveyard" i njeno horsko finale, u kome poziv da se mrtvi „bring all back to life" ima više nego spiritualno značenje.
Gitarska „Undiscovered First" donekle podseća na rane radove PJ Harvey, od kojih Gonzales i Mocky ipak prave otklon savršeno ukomponovanim duvačima. „The Circle Married the Line" počinje kao balada, da bi se kako melodija odmiče sve više razvijala u mali up-tempo pop hit. „A Commotion" zvuči kao pravi, otkačeni Feist pop, sa sve onim nervoznim klavirom i muškim horskim pevanjem u refrenu, dok je „Comfort Me" još jedna numera čiji drugi deo boje horski glasovi.
Pesma koja ima najviše potencijala za drugi singl je „The Bad in Each Other" koja i otvara ploču. U njoj čujemo prepoznatljiv Feist ritam i njenu gitaru, preko kojih su pažljivo aranžirani gudači i duvači. Još jednom kapa dole za Gonzalesa i Mockyja. Tekst ove pesme je takođe zanimljiv, a poenta bi otprilike bila da ako se pronađu dobar čovek i dobra žena, to uopšte ne mora da znači da će im zajedno biti dobro. Zvuči poznato?
Iako je „The Reminder" imao par velikih hitova, kao celina je kvalitativno po mnogo čemu iza „Metals", dok se sa „Let It Die" ipak ne može porediti (iskreno, sumnjam da će Leslie ikada dostići kvalitet tog drugog albuma). Najpozitivnije strane albuma „Metals" ogledaju se u sjajnim aranžmanima i odličnoj orkestraciji (više puta pominjani duvači i gudači), dok je produkcija očekivano dobra (kažem očekivano, jer produkcija sva tri poslednja Feist albuma može poslužiti kao školski primer svima koji žele da snime savremenu pop ploču). Gotovo sve mane se mogu svesti na jednu, a ona bi bila odsustvo bombastičnog hit singla. Na sreću, ta mana nas ne sprečava previše da u „Metals" uživamo kao u jednoj kompaktnoj celini što ona svakako jeste. Plus, objavljena je u jesen, a teško da se može zamisliti godišnje doba u kome bi setno-melanholično raspoloženje većine ovih pesmama pristajalo.
Ukoliko od Feist želite hit koji ćete pevati ceo dan, male su šanse da ćete ga pronaći ovde. Međutim, ako želite modernu pop ploču uz koju ćete šetati, voziti, piti prvu jutarnju kafu ili tonuti lagano u jesenji san, biće da je "Metals” album za vas.
