Izvor: Blic, 27.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Faustovska zrelost
Faustovska zrelost
Muzej savremene umetnosti
Značajan jubilej, 40 godina postojanja, trenutak za pogled unazad i u budućnost, Muzej savremene umetnosti u Beogradu obeležava novom stalnom postavkom, izložbom slika Miodraga B. Protića, osnivača i prvog upravnika MSUB, i zanimljivom dokumentarnom izložbom sa 250 fotografija iz muzejske foto-arhive iz perioda od 1965. godine do danas.
Stalna postavka, prema koncepciji Dejana Sretenovića, predstavlja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 160 dela od ukupnog muzejskog fonda koji iznosi 7.600 eksponata. U jednom od tekstova od pre četiri decenije, koji ilustruju atmosferu u Jugoslaviji i šire, uoči i povodom osnivanja galerije, odnosno muzeja na Ušću, nailazimo na podatak da će novi prostor stalno izlagati preko 3.000 dela. Naravno, u situaciji kada matični muzeji nemaju stalne postavke i kada prostorni kapacitet MSUB nije dovoljan shodno ulozi koju on sada ima, nova stalna postavka kao svojevrsni skup mini izložbi i specifično autorovo viđenje novije umetnosti do 80-ih godina, biće dragoceno mesto za susret sa najboljim delima jugoslovenske umetnosti, ali i sa nekim premijerno pokazanim ostvarenjima, bez obzira na broj izloženih dela.
Uostalom, dela na gomili u postavkama su prošlost, samo skulptura je prilično žrtvovana u ovom izboru. Ali, da ne bude zabune, veliki muzejski i galerijski prostori sa adekvatnim uslovima za izlaganje nisu i, sva je prilika, neće biti prošlost metropola. Beograd, međutim, tek treba da doživi optimalne uslove.
Ipak, doživeli smo da na svečanoj akademiji u Muzeju, govori predsednik Republike Srbije Boris Tadić. To ohrabruje, ali mirniji bismo bili tek kada bi nadležni ministri i ostali političari imali elementarnog (sa)znanja o tome šta kultura podrazumeva i donosi državi. Predlažemo da pozivi na prvo vođenje kroz stalnu postavku stignu na njihove adrese.
Sitnice
(Sonja Atanasijević, Krilata tuga, Narodna knjiga, 2005)
Junaci ovih pripovedaka su osujećeni u nameri da, kroz zajednicu sa voljenima, postanu celovite i dostojanstvene (društveno uvažene, ozbiljno shvaćene) ličnosti. Nesposobni da pojme večnu važnost svog postojanja, jer se, umesto prema besmrtnim nebeskim silama, rukovode prema (antropomorfizovanim, bećarski šaljivim) nebeskim telima (Suncem, Mesecom, zvezdama), oni su primorani da se (patnički) pomire sa prolaznošću ('Žaoka', 'Matildino nedonošče'); to je osnovni (metafizički, dramatičan) izvor njihove tuge, koji je samo maskiran svakidašnjim životnim nedaćama (neslogom, bezdetnošću, nemaštinom). Iako je demistifikovano kao subjektivna (iluzorna) kategorija, vreme je otrov koji ih, u malim dozama (sekundama, minutima), menja i satire ('I trepnu Sunce', 'Hajdi pronalazi dete'); nemoć i strahovi junaka se, propušteni kroz mehanizme odbrane, često pretvaraju u svadljivost i napadnost ('Šamar', 'Šum tuge', 'Meni se plače, Daro'); usamljeni, nepovratno udaljeni od ljudi, oni postaju čudaci ('mali kao crvi i sivi kao miševi') poremećenih spoznajnih perspektiva, opasni (po sebe) i nesposibni za život ('Gospodin Koh i njegovih deset mučitelja', 'Modrica').
Pronalaskom (jedine) 'srodne duše', oni će biti spaseni od očajanja i ludila, ali ne i od tuge i razočaranja ('Jovankino čelo', 'Anjša tera Milkinu tugu'); čak i ako propuste ili izgube ljubav, junaci će biti očovečeni patnjom i sećanjem, što ih, kao 'obične, žive ljude', uzdiže nad poslovnim, 'plastičnim' stanovnicima savremenog (potrošačkog) društva ('Mišelova tuga').
Ove priče, nažalost, prečesto zvuče nategnuto i nedovršeno; precenjujući tugu, a potcenjujući čoveka na metafizičkom planu, one su u osnovi sentimentalne i melodramske.
