Izvor: Politika, 15.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Farsa i infantilnost
Rosinijeva komična opera "Italijanka u Alžiru" izvedena na sceni Narodnog pozorišta. Dirigovao je Alesandro Sanđorđi (Italija), reditelj Ursula Horner (Austrija)
Premijera Rosinijeve opere "Italijanka u Alžiru" (1813) izvedena je posle 30 godina na sceni Narodnog pozorišta (prethodna postavka – 1976) ovoga puta u nekoj vrsti koprodukcije, sa delom stranog ansambla (reditelj, scenograf, kostimograf, dirigent) a većinom naših vokalnih solista. Međutim, problem naše >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << opere nije u nedostatku ovoga kadra, ideja, mašte i ljudi, već u dobro osmišljenom repertoaru i vrhunskim solistima. Prema tome, ma šta mislila fondacija koja je učestvovala u doniranju sredstava za ovu predstavu (Muzikteatar za centralnu i istočnu Evropu) naši zahtevi nisu samo – pare, pare...! Ni ovo nije bila toliko raskošna postavka da je ne bi bilo bez tuđih sredstava.
Od naivne bufo opere mladog Rosinija čiji libreto danas deluje obesmišljeno, napravljena je farsična dečja opera, rešavana na ivici dobrog ukusa. Ono što je najbolje u toj postavci (reditelj Ursula Horner) to je razigravanje, gluma i potpuno ovladavanje scenom muškog hora koji se svlačio, preoblačio, trčao, skakao i slično, uz to i sasvim dobro interpretirao svoje partije. Sve je režirano, čak i popularna uvertira. Živahni, vedri i optimistički duh posebno je došao do izražaja u finalu prvog čina. Drugi čin je izgubio i u dramaturškom tempu i u maštovitosti.
Ubedljivo najbolji i iznenađujuće uspeli deo ansambla bili su pre svih orkestar (stalni gost-dirigent Alesandro Sanđorđo), hor i jedan deo solista, a u ovoj "ansambl operi" najgore su prošli spori, neuvežbani i neprecizni – ansambli.
Dirigent je razrešio jedno od bitnih pitanja proisteklih iz partiture – podstakao je orkestar da besprekorno, virtuozno, na momente i briljantno ostvari pipavu, drhturavu i bravurozno pisanu pratnju sa mnogobrojnim solima i uz takvu prozračnost u kojoj se sve čuje i ništa ne može da se prikrije. To je bio veliki uspeh orkestra Opere.
Drugo je pitanje da li su orkestar i hor dovoljni za postavku opere u kojoj su sve glavne partije pisane u koloraturama, koje našim solistima nisu bliske ni u manjim dozama od ovih. Sve solističke partije kreću se u kategorijama od neurađenih, neprilagođenih – do poluostvarenih.
Pre svih, nemamo koloraturnog mecosoprana, bez obzira na trud i izuzetno privlačan scenski izraz Jadranke Jovanović (naslovna uloga).
Taj laki, bufo i "lirski" bas poseduje Dragoljub Bajić (Mustafa) kao i pokretljivost i glumačku predispoziciju, no sve to u početnoj i rudimentarnoj fazi kojoj treba dorada i finalni sjaj. Tenor Majkl Spajers (gost iz Beča), u ulozi Lindora činilo da se će biti odličan tumač, zvonkog glasa, sjajne dikcije... kad mu puče glas na prvim visinama i u prvoj ariji! Zadivljeni smo da je predstavu završio. Sporedni likovi su činili bolji deo solista, u tumačenju Snežane Savičić (Elvira) pre svih, ali i Predraga Milanovića (Tadeo) iz predstave u predstavu ubedljivijeg, kao i mladi Vuk Matić (Hali) i Željka Zdjelar (Zulma).
Scenografija i kostimi (Martina Senja, Marija Pupučevska), vešto i dobro stilizovani i cela postavka relativno, ne i preterano osavremenjena, sa (danas obaveznim) automobilima na sceni i drugim efektima, među kojima je najuspeliji rad sa svetlom (dizajner svetla Vasil Lisičov).
Poluozbiljni, polukomični, poludečji – i poluostvareni kraj sezone u Operi Narodnog pozorišta.
Branka Radović
[objavljeno: 15.06.2007.]
