Izvor: B92, 16.Jul.2009, 17:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fale nam stručnjaci da očiste nered
Autorka: Jelena Đorgović
Izvor: Nedeljni telegraf
Od detinjstva sam uvek bila na strani slabijih i ugroženih, tako sam vaspitana. Uvek sam nosila mačiće kući i saosećala, ne mogu da odolim...
Ovako glumica Mirjana Karanović objašnjava zašto već neko vreme sarađuje s beogradskim Antitrafiking centrom, koji se bori protiv nasilja nad ženama, a koji je ovih dana ponovo podržala na festivalu Žensko oko sveta, gde se prikazuju filmovi koje >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << su režirale isključivo žene. Naglašava da ne treba praviti razliku između muškog i ženskog filma, ali i dodaje:
- Nemamo nijednu relevantnu rediteljku, čak ni u istoriji. Imamo nekoliko žena koje su napravile interesantne prve pokušaje, ali gotovo da nisu stigle do drugog filma. Kod nas je generalno jako teško doći do filma zato što je skup, a ne postoji tržište koje bi ga na bilo koji način učinilo isplativom investicijom. Zato je država vrlo važan investitor projekata, a u borbi za novac muškarci su bolje pozicionirani. Potrebna je i neka vrlo talentovana i jaka ličnost, kao što su u bosanskoj kinematografiji rediteljke Jasmila Žbanić (film „Grbavica") i Aida Begić („Snijeg"). Jasmilin film je nosilac Zlatnog medveda u Berlinu, a Aida je u Kanu dobila nagradu kritike.
Mnogo se govori o muškarcima zlostavljačima, ali da li i ženski mentalni sklop može da se menja i tako utiče na smanjenje nasilja?
- Sve je to uzročno posledično. Te muškarce su vaspitavale neke žene, tj. pokušavale da ih vaspitavaju, očigledno neuspešno. Loša energija i duhovno nasleđe prenosi se s generacije na generaciju. Čim se rodi, ženu dočekuje duhovna atmosfera koja joj pokazuje da ne bi trebalo da se petlja u neke oblasti, pa mnoge odustaju od bilo kakvih ambicija da nešto poprave i izbore se za svoje male egzile. Moja majka je završila četiri razreda osnovne jer je njen otac smatrao da devojčice ne treba dalje da se školuju. Naučila je da piše. Bila je krojačica. Potom je u svojim zrelim godinama odlučila da završi osnovnu i srednju školu u okviru obrazovanja za odrasle. Prepodne je išla na posao, a uveče u školu.
Kako je Vaš otac reagovao?
- Otac je to podržao. Imala je i moju podršku, ma koliko mi je bilo čudno što idem u peti razred, i što i moja mama ide u peti razred, da zajedno učimo geografiju i da joj ja pomažem iz biologije. Istovremeno mi je bilo drago. I danas sam jako ponosna na nju, jer je odrasla na selu, pa nije imala prilike da ide dalje. Nekad pomislim šta bi uradila od svog života da su joj dozvolili da nastavi školovanje. Ne verujem da bi bila predsednik države, ali bi verovatno više uradila i na sebi i oko sebe.
Kako da promenimo tu matricu?
- Potrebno je jako puno vremena i podrške. Dobro je da društvo pokuša da napravi prve korake, da škola mladima makar nagovesti mogućnost drugačijeg razmišljanja i razbijanja predrasuda, da nas uče da tražiti pomoć od psihologa i psihijatra nije znak ludila. Jako je važno tražiti pomoć od društva za otvaranje problema kao što su nasilje u porodici, da žrtve znaju da postoje druge žrtve. Situacija sad izgleda prilično beznadežno, pogotovo sa svim ovim krizama, naročito ovde gde postoji sklonost ka odustajanju, prepuštanju, samooptuživanju, depresiji, letargiji...
Zašto je to tako?
- To traje generacijama, to su pesme „Konja da prodamo samo da igramo" i „Udri brigu na veselje", što je sve gubitnički.
Zar to nije odlika neobrazovanih slojeva?
- Ne, mislim da svi mi to nosimo kao jedno iskušenje.
Kako da se trgnemo?
- Dan po dan. Nema senzacionalnih preokreta. Promeniti neke stvari zahteva dugotrajan sveobuhvatan rad na sebi, a u društvu zajedničku akciju raznih institucija.
Sve je veći porast nasilja, da li nasilje iz porodice prenosimo u druge društvene pore?
- Kod nas je porast nasilja rezultat uticaja medija iz 90-tih. Roditelji nisu bili svesni šta su njihova deca sve upijala igrajući se na tepihu ispred TV-a, na kom smo slušali sve one grozomorne reči. Da ne govorim da nisu obraćali pažnju na decu jer su gledali kako da dođu do para. Odrasli su kasnije uspeli da prevaziđu tu frustraciju, a deca nisu, i stasala su u ljude prepune gneva i frustracije.
Kakve danas poruke deca slušaju sa TV-a?
- Ljudi danas mnogo više čitaju novine i gledaju TV nego što čitaju literaturu i razgovaraju. Ne zanima ih nešto što nije dnevna vest koju sutra zaborave, i od toga ostane samo nekakva paučina koja pada na naše duhovno jezgro. Zaboravljamo na potrebu da budemo kreativni, da nas zanimaju istinske emocije, već se bavimo lažnim problemima drugih ljudi i bežimo od sebe samih. Tražimo brza rešenja i nismo spremni da ulažemo u svoj život i ubiramo plodove tek kad im za to stigne vreme. Imam prijatelje koji su prestali da puše jer im je zdravlje bilo ugroženo, i ja sam ih pohvalila. Međutim, oni su uskoro ponovo posegnuli za cigaretom jer su se previše ugojili!
Kako ocenjujete aktuelne prilike u domaćoj kulturi?
- Kao da se čitav naš život odvija na nekim paralelnim kolosecima. Vidimo pomake, ali i još mulja koji moramo da izbacimo iz kuće, a ne znamo kako. Kad mi se u toku nedelje nakupi prašina dođe spremačica i za jedan dan očisti kuću. Ali mi živimo u kući koja ne može za jedan dan da se očisti. Potrebni su nam stručnjaci da očiste nered. A ko će da dovede te stručnjake? Ne možete da okrenete telefon i pozovete ih kao spremačice.
Čelnici određenih kulturnih institucija bili su kompetentni ljudi, ali su mnogi od njih dali ostavke?
- Oni su pospremili svoje kuće. Tasovac je, na primer, dokazao da Filharmonija može da bude vrhunski ansambl, ali neko mora da mu pomogne. Potpuno podržavam i njega i sve one koji očekuju da se država izjasni šta hoće, jer država nema viziju. Moraju da znaju da li uopšte hoće Filharmoniju i čime hoće da reprezentuju kulturu. Neka naprave plan i kažu Filharmonija je out, hoćemo Guču i EXIT, i onda ulože sve pare tamo.
Dosta bure je izazvalo postavljanje upravnika beogradskih pozorišta. Nikita Milivojević se pobunio zbog „smeštanja političkih kadrova na obećane pozicije"?
- Kad bi postojali organizacioni okviri u kojima bi se odvijao rad tih institucija, gde se tačno znaju kriterijumi, onda ne bi mogli da postave bilo koga da bude upravnik. U JDP s jedne strane postoji zabrana zapošljavanja novih ljudi, a s druge vam propišu 80% poreza za nezaposlene mlade glumce. Kako da ih zaposlite kad ne možete da ih platite!? Nije stvar u Nikiti, on može da bude uspešan svuda, ali taj Bitef teatar treba da bude uspešan s bilo kim na čelu.
Strah me je da otkrijem svoje strahove
Novi film bosanske rediteljke Jasmile Žbanić govori o radikalizaciji islama. Istovremeno, u medijima se spekuliše o novom ratu u Bosni. Da li strahujete od novih sukoba?
- Ja sam tu loš prognozer. Naravno da ću vam reći da mi to izgleda nemoguće, ali sam se uverila da je ono što je meni nemoguće nekim ljudima krajnje normalno. Nisam verovala da ljudi mogu da pokažu toliko zla ni u ratovima 90-tih. Za mene je to nekakva fantastika.
Čega se privatno najviše bojite?
- Teško mi je da govorim o tome javno, suviše mi je intimno i bojim se da otkrijem svoja ranjiva mesta. Moji strahovi su da ljudi ne saznaju koji su moji strahovi.
Incest se ne kažnjava dovoljno
Početkom juna je premijera filma reditelja Milutina Petrovića „Novo je da sam bila zlostavljana", u organizaciji Incest trauma centra, koji prati priče osam žena o seksualnom zlostavljanju u detinjstvu. Umesto tih žena, njihove sudbine igraće glumice s kojima sam ja radila, kaže Mirjana Karanović:
- To su žene koje su zlostavljali roditelji i komšije. Kod nas se o tome malo priča i takvim osobama se retko sudi. Dečjim iskazima se pred sudovima uglavnom ne veruje, u šta smo se uverili kod suđenja sveštenom licu koje je privukalo puno medijske pažnje. Ne veruju im čak ni psihijatri, gde ih roditelji šalju kad puknu. Mnogo te dece završava na heroinu, ostaju krajnje društveno neproduktivne osobe, mali broj se odlučuje za potomstvo. Društvo zato treba da sankcioniše nasilnike, da se to ne gura pod tepih, jer neće nestati samo od sebe. Od tih osam devojaka samo jednu su roditelji podržali. One zadobijaju trajno oštećenje, ali je ovih osam žena posle terapije uspelo da nastavi život.
