Izvor: Politika, 08.Jul.2013, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fado u vreme krize
Portugalija je u ovom trenutku kulturno opustošena. Ne postoji čak ni ministarstvo kulture. Na kulturu se gleda kao na luksuz, kaže Misija
Specijalno za Politiku
Lisabon – „Ideja za novi album rodila mi se jednog dana dok sam sedela sama u svom stanu bez zakazanih nastupa. Počela sam da razmišljam o budućnosti i, pošto sam ja osoba sklona dramatizaciji, zamislila sam sebe kako otvaram frižider – a u njemu nema ništa. Moraću da se nahranim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svojim pesmama, pomislila sam i počela da sastavljam jelovnik. Pošto je kriza, u mom novom albumu „Delikatesi jednog koncertnog kafea” muzička jela su stara, pripremljena u mojoj kuhinji.
Dva dana viđala sam se sa Misijom po lisabonskim žurkama. Jednom u društvu sa stotinak mladih i starih Brazilaca, odavno nastanjenih u portugalskoj prestonici, koji su u trošnoj višespratnici napravili amaterski muzički urnebes. Misija kao profesionalac nije htela ni da peva, a kamoli da mi da intervju. Jedna od najpoznatijih fado umetnica Portugalije, pila je pivo iz flaše, (jer, ruku na srce, sve su čaše na tom okupljanju već bile istrošene), i pažljivo slušala društvance koje je uz gitaru, lupkanje po drvenim podovima kao po bubnjevima i njihanje brazilski izvajanih tela, ostalo do zore. Ona nije pošla kući mnogo pre svanuća. A već sutradan se pojavila u jednom elitnom lisabonskom društvu, na terasi sa pogledom na plavi Težo, crvene krovove, zvonike i spomenike. Tu je za svakog bilo po nekoliko različitih kristalnih čaša, a ona obučena u crvenu svilu kretala se kao profesionalna diva.
Tek trećeg dana u njenom stanu uspela sam da doprem do Misije, njene čudesne umetnosti sastavljene od tradicionalnog fada sa umecima tanga, harmonike, kabarea, džeza. Baš zbog tog nekonvencionalnog pristupa fadu, Misija, koja je poslednji put gostovala u Beogradu pre tri godine na Kolarcu u okviru ciklusa Velikani muzičke scene, trpi kritike tradicionalista u Portugaliji, dok u svetu doživljava panegirike. Majka joj je bila kabare igračica iz Španije, a ona sama sa belim tenom i crnom kosom pomalo ironična i kako sama kaže uvek dramatična, podseća na Lajzu Mineli u čuvenom „Kabareu”.
Novi album o kome govori nije fado, već je to disk krize:
– Kada sam ga osmislila i postavila na fejsbuk, tražila sam od svojih prijatelja da „usvoje” po jednu pesmu, kako bih pokrila troškove snimanja u studiju. Nećete verovati kako je svih dvanaest pesama odmah našlo svoje dobrotvore i nijedna nije ostala siroče – kaže Misija.
Koje je numere ponudila u meniju za prazne stomake?
„Pesma na koju sam jako ponosna jeste rimejk one koju su izvodili Mišel Pikoli i Romi Šnajder u filmu „Sitnice koje život čine”. To je Šansona o Eleni, koju izvodim sa Igijem Popom. Tu je i kubanski bolero, jedna pesma Edit Pjaf, jedna nedavno preminule Sare Montijel...”
Ali vratimo se fadu. Strance interesuje zašto je „tuga” najčešća reč u fado pesmama.
„Fado nije tužan, on je dubok. Dolazi od latinske reči fatum, sudbina. Kao tango ili flamenko i fado je stigao u visoke slojeve, iako je potekao iz siromašnih pomalo subverzivnih predgrađa. Svi ovi pravci su iz iste muzičke porodice. Govore o postojanju, življenju, na neki način bave se i smislom. Rekla bih da je fado muzički egzistencijalizam”, objašnjava umetnica.
Misija ne krije da danas od umetnosti ne može da se napuni ni frižider. A kamoli da se plati struja i kirija.
„Portugalija je u ovom trenutku kulturno opustošena. Ne postoji čak ni ministarstvo kulture. Na kulturu se gleda kao na luksuz. Kao da je zaboravljeno da je umetnost neodvojivi deo ljudskosti, ili da kultura takođe otvara mnogo radnih mesta.”
Nekada se verovalo da umetnost može svojom čarolijom da otvori i gvozdena vrata. Danas se na to zaboravilo.
„Šteta”, kaže Misija, „jer odgovori na današnje teške probleme i izazove mogli bi se potražiti u umetnosti. Kultura je meka sila (soft power ili poder suave), potvrda jednog identiteta, bogatstvo koje može da se ponudi na izvoznom tržištu ili posrednik koji može da zbliži suprotstavljene ličnosti prilikom pregovora.”
Ono što danas svet ne razume, kaže Misija dok sedi sklupčana na svom starom kanabetu, jeste to da je kultura naš enterijer.
„Današnji moćnici misle da je kultura nešto po šta moraš da ideš. Da moraš da odeš na neku kulturu. Ne, kultura, to smo mi. I ako se od nje odvojimo, ostaće samo materija, novac, kamen, banke...
Srećom, to u Lisabonu ne može da se desi. Ovaj grad peva sam po sebi. Dok se penješ uz njegove kaldrmisane uličice, ili trčkaraš nizbrdicama prema Težu koji se široko otvara prema Atlantiku i novom svetu. Nijedna kriza ne može da ubije tu egzistencijalističku muziku.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 09.07.2013.
