Izvor: Blic, 11.Jun.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Exit ili egzil
Exit ili egzil
Piti kafu, ovde u susednoj zemlji na katolički praznik Tjelovo (dok čitava država razmatra status jednog javnog t(ij)ela i njegove upotrebe) i čitati lokalne novine, neobično je zadovoljstvo: na jednoj strani, saosećate sa prepoznatljivim nevoljama a na drugoj vas se to uopšte ne tiče. I onda zapazite vest o tome kako je vaša država odlučila dokinuti i onaj jedan redak uspešan brend, jednu od retkih, a dakle i dragocenih, stvari po kojima se uopšte prepoznaje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jedan grad. Dakako, reč je o novosadskom Exitu. Kad ovaj napis bude u rukama svojih čitalaca nastupiće predizborno ćutanje, te se ne može reći sve što bi se htelo, a što, iz ove, zagrebačke, perspektive izgleda kao jedino racionalno objašnjenje tog neviđenog skandala. U čitavoj balkanskoj regiji opstojavaju samo tri velika letnja kulturna događaja međunarodnog značaja: motovunski i filmski festival, sarajevski filmski festival - i Exit. Ljudi iz šireg regiona planiraju svoja letovanja prema tim festivalima, mlađa dijaspora usklađuje svoje interkontinentalne letove sa datumima projekcija i svirki, a lokalno stanovništvo, konačno, ima nešto na šta bi moglo biti i ponosno.
U zemlji nerešenih temeljnih zakona, zemlji bez kulturne strategije, neko, evo po drugi put - lani je to bio fijasko zvani Echo-festival na Ratnom ostrvu - pokušava srpskoj Atini oduzeti poslednji tračak kulturnog dostojanstva, zatrti jedan, konačno dobro pronađeni, oblik strateškog mišljenja u i o kulturi. Gledano iz prazničnog mira hrvatske prestonice, sve izgleda kao još jedan kulturni skandal sa Istoka u kome se sukobljavaju različiti, pre svega, politički, interesi. Jer, uvek je reč o tome. Skandal oko Exita ujedinjuje u sebi nešto od onog što je pre dvadesetak godina predstavljao 'slučaj Golubnjača' i, skoro u isto vreme, suđenje 'beogradsksoj šestorici'. Pitanje je samo imali u Srbiji ostataka one građanske svesti koja je tada dejstvovala i pokazala izvesnu snagu.
Švedski (pozorišni) standard
'Igra vatrom' Augusta Strindberga, režija Stefan Valdemar Holm, produkcija Kraljevsko dramsko pozorište 'Dramaten' Stokholm
Predstava 'Igra vatrom' koju je na Velikoj sceni Narodnog pozorišta izvelo Kraljevsko pozorište iz Stokholma posvećena je razlozima zbog kojih se ćuti o tome što se dešava između dvoje ljudi, kada se jedno od njih, u ovom slučaju supruga, zaljubi u drugoga.
Našoj publici nepoznata Strindbergova drama indikativnog naslova, na direktan način govori o jednom paru nezadovljnom svojim (emotivnim) životom, koji besposleni žive ne račun savesti njegovog oca. Bogati otac, naime, kupuje sliku porodične sreće plaćajući sve račune svojoj nezadovoljnoj supruzi, neostvarenom sinu i nesrećnoj snahi, i koji svoje pozne godine (rutinski) grabi uz pomoć mlade služavke. Ovu tipičnu situaciju, ne samo za Švedsku, iz večnog mrtvila pokreće mladić u koga se zaljubljuje neostvarena, mlada žena. Međutim, strindbergovski dodatak temi trougla sastoji se u sledećem: iako je čak i onima o kojima je reč jasno da je sve jasno, svi se ponašaju tako da što manje ometaju zaljubljene. Svi oni, čak i sami akteri, nastavljaju da se ponašaju kao da ništa nije bilo čak i onda kada 'osvajač' pobegne glavom bez obzira. To jest, naročito tada.
Strindbergova drama, ali i znalački postavljena predstava izvrsne scenografije, naime, racionalizuje emocije, vrši njihovu objektivaciju prevodeći ih u scenski događaj, koji je tim kompletniji naročito imajući u vidu diskretnu igru sa neumitinim posledicama, izvrsnog švedskog ansambla predvođenog senzualnom Anom Bjork.
Ovo gostvanje je naročito značajno za naš teatar u kome sve pršti od strasti i nekontrolisanih emocija i to u okruženju u kome se ženino neverstvo rešava po kratkom postupku - takođe bez reči.
