Izvor: Politika, 18.Maj.2010, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa naših zabluda
Grčka je zemlja kojoj bi Evropljani trebalo doživotno da plaćaju autorska prava za civilizacijske tekovine, izjavio Žan-Lik Godar koji bojkotuje kanski festival
Kan – Novotalasovski genije Žan-Lik Godar, ponovo je bojkotovao Kan. Nije juče došao ni na projekciju svog filma ni na zakazanu konferenciju za novinare. U pismu direkciji festivala i u izjavama za pojedine francuske novine, objasnio je i zašto. U znak solidarnosti sa grčkim narodom, koji preživljava teške >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posledice ekonomskog kolapsa, sopstvenu antičku tragediju, ali i u znak protesta protiv nemarnog i ignorantskog odnosa Evrope prema ovom problemu, prema zemlji „kojoj Evropljani treba doživotno da plaćaju autorska prava za kulturu i civilizacijske tekovine koje su se u njoj rodile, a mi svi sada u njima uživamo i dičimo se time...”
Godarov dugometražni filmski esej o Evropi – „Film socijalizam” ujedno je i vivisekcija ideologije ali i refleksija njegove maoističke prošlosti. Mesto dešavanja Godarovog nekoherentnog političkog ekspozea je jedan veliki brod za krstarenje Mediteranom, zahvaljujući čemu njegovi putnici svraćaju do Palestine, Aleksandrije, Napulja, Odese, a autor kroz zapetljanu igru asocijativnih prizora komentariše evropsko potrošačko društvo, raspravlja o stereotipima vezanim za nacije i nacionalnost, sa ironijom se odnosi prema bankarstvu i vlasnicima krupnog kapitala i prema istoriji takozvanog zapadnog evropskog kruga... Sve to snimljeno je malim digitalnim kamerama i telefonom, kroz igru svetlosti i senke bez opsesije za osvajanjem prostora. U filmu statiraju Peti Smit sa svojom gitarom, Džoan Baez, francuski filozofi, Godarovi prijatelji i turisti sa kruzera... Oštroumno, ali je za gledanje – veoma zamorno.
U konkurenciji je do sada viđeno već deset sasvim dobrih takmičarskih filmova, a još uvek na kritičarskim listama ubedljivo vodi Majk Li sa „Još jednom godinom”. Najslabije ocene dobili su Takeši Kitano za „Uvredu” , ali i meksički reditelj i kanski laureat Alehandro Gonzales Injaritu („Pasja ljubav”, „21 gram”, „Babel”) za film „Lepo”, prvi koji je snimio bez snažne scenarističke podrške pisca Giljerma Arijage.
Injaritu je mnoge razočarao svojim mračnim filmom, ovog puta linearne naracije, snimljenim u Barseloni koja izgleda kao neki od meksičkih slamova. Ovo je priča o kriminalcu Uksbalu (Havijer Bardem) čiji su poslovi vezani za eksploataciju imigranata – Kineza i Afrikanaca što su preplavili ulice evropskih gradova. On je spiritualno senzitivan čovek koji komunicira sa dušama mrtvih, svakodnevno odgovoran za poslove i ponašanje velikog broja ljudi, za svoju bivšu, manijakalno-depresivnu ženu, nezrelog starijeg brata, za svoje dvoje dece koja žive s njim, a uz sve to ima i rak prostate koji rapidno progresira...
Sve u svemu, iako je Havijer Bardem zaista maestralan, njegov lik je prenatrpan sadržajem što je, pre svega, problem scenarija. Sam Injaritu je već dobro poznat po svom rediteljskom stilu i praštavoj energiji, osećaju za prostor i gradnju atmosfere i tu se nema šta zameriti. I ovaj njegov film je vizuelno fascinantan. Uz to, i njegova do sada najintrigantnija studija ljudskog stanja i unutrašnjih previranja. Problem je, međutim, u tome što je ova njegova, u osnovi – melanholična poema o ljubavi, očinstvu i krivici, prepuna svega i svačega, te kao celina ostaje zaglavljena u čudnoj, sumornoj brazdi...
Viđena je sinoć i „Kopija originala”, novi film kultnog iranskog reditelja, kanskog pobednika Abasa Kiarostamija. Ovo je ujedno prvi Kiarostamijev film snimljen izvan Irana, u Italiji, uz učešće francuskog novca i izvanredne multilingvalne glumice Žilijet Binoš. „Kopija originala”, ljubavna priča između britanskog pisca (Viljem Šimel) i vlasnice galerije, inače Francuskinje (Žilijet Binoš), smeštena u Toskani, po mnogo čemu je filmski autoportret samog autora (omaži filmovima „Deset” i „Vetar će nas poneti”), velikog intelektualca, poete i poznavaoca umetnosti. „Kopija originala” i jeste u neku ruku rasprava o umetnosti, o kulturološkim i jezičkim razlikama, ali i o skrivenim nivoima odnosa između muškarca i žene. Žilijet Binoš je maestralna, nosi čitav film. Ipak, pitanje je da li će on naći put i do šireg sloja publike...
Rano jutros, viđen je i treći francuski film koji se ove godine takmiči za „Zlatnu palmu” i koji će sigurno izazvati reakcije francuske publike. Reč je o filmu „O bogovima i ljudima” Gzavijea Bovoa, baziranom na istinitom događaju iz 1996. godine, kada su islamski ekstremisti u Alžiru kidnapovali, a potom i ubili sedam francuskih monaha iz jednog hrišćanskog manastira. Ovo je i priča o međureligijskim odnosima, hrišćanstvu i islamu, unutrašnjem preispitivanju i savesti Evrope... Svi filmovi iz ove kanske priče, govore mnogo toga o Evropi iz drugog i drugačijeg ugla. O Evropi naših zabluda, srušenih ideala i velikih problema...
-----------------------------------
Paviljon jugoistočne Evrope
Zajednički nastup zemalja bivše Jugoslavije, Albanije, Bugarske i Kipra u okviru Paviljona jugoistočne Evrope, pleni pažnju svih ovdašnjih medija ali i filmskih profesionalaca i predstavnika EU.
Posle posete ministra u Vladi Luksemburga Fransoa Biltgena, usledila je i poseta visokog komesara Evropske unije za obrazovanje, kulturu i omladinu – Andrule Vasiliju, koja je visoko ocenila projekat filmskog udruživanja zemalja regiona. U srdačnom razgovoru sa v. d. direktorom FCS-a Miroljubom Vučkovićem, delegiranim domaćinom Paviljona prilikom ove posete, gospođa Vasiliju je izjavila da ovakav poduhvat udruženog izlaganja nacionalnih kinematografija zemalja regiona otvara nove mogućnosti kulturne i ekonomske saradnje u budućnosti...
Dubravka Lakić
[objavljeno: 19.05.2010.]
.jpg)
