Izvor: Politika, 29.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa je na dnu
Teatar nije stvar ulizivanja, takav me ne zanima, zanima me pozorište koje izaziva intelektualnu diskusiju
Specijalno za "Politiku"
DUBROVNIK, avgusta – Poslednje zbivanje na ovogodišnjim, 57. Dubrovačkim letnjim igrama bila je premijera predstave "Ptice@toèka.hr", komad koji je nastao prema motivima Aristofanove komedije i čiji su autori teksta Željka Udovičić, Paolo Mađeli i prijatelji. Mađeli potpisuje i režiju.
Poznati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reditelj prvi put je sarađivao sa dubrovačkim festivalom još 1974, gostovanjem "Mandragole" NP Beograd sa Mikijem Manojlovićem u glavnoj ulozi. Ova saradnja je nastavljena antologijskim predstavama – Euripidovim "Feničankama" i Držićevim "Dundom Marojem", a pre dve godine čak se i glumački oprobao u svojoj postavci Držićeve "Grižule", gde je menjao bolesnog glumca. Beogradska publika je u poslednje vreme gledala Mađelijeve režije "Supermarketa" Biljane Srbljanović u izvođenju belgijskog pozorišta iz Liježa na Bitefu, i Horvatove "Italijanske noći" u JDP.
Zašto Aristofan, i zašto "Ptice" danas?
– Tekst je pisan prema Aristofanu, ostale su neke njegove scene, kao i struktura i ideja. A "Ptice" danas jer mislim da su nam ukrali dve stvari – pre 3000 godina Zevs je ukrao Evropu, pretvorivši se u belog bika i nikada je više nije vratio. I druga, ukrali su nam utopiju, mogućnost da sanjamo. Ovo nije predstava koja se obraća jednom prostoru, već se obraća celom zapadnom svetu, zapadnoj civilizaciji koja je prihvatila način života u kojem su snovi definitivno isključeni, to je svet gde su ljudi sluge bankomata. S druge strane, zemlje u tranziciji bi imale šansu da se uče na tuđim greškama. Taj tzv. solidan svet nema šansi za razmišljanje, oni znaju da Evropa ima 25 miliona nezaposlenih, ali to uzimaju kao perifernu bolest. U tranziciji bi bilo moguće korigovanje, no nažalost ne ide se tim putem. Zato ova predstava progovara o svetskoj situaciji, a to pogađa i neke ljude koji se osećaju odgovornim za ovakvo stanje.
Da li pozorište, kao u Aristofanovo doba, može da ima konstruktivni uticaj na društvo?
– Kada je na ovim prostorima bio socijalizam, uvek sam imao konflikt zato što sam bio protiv narodnog teatra. Pozorište je elitna stvar, ono može menjati nas koji stvaramo, i ono bi moralo da uspostavi dijalog sa inteligencijom, moralo bi biti mesto na kojem se ne produciraju predstave da bi se dodvorilo televiziji, nego bi moralo da preuzme funkciju koju je imalo kada je nastalo. To je potraga za istinom, dijalog sa zvezdama. Pozorište ima prednost u svetu u kojem postoji diktatura medija, diktatura virtuelnog, pozorište je retkost jer ima žive ljude. Jedina je umetnost koja je bazirana na toj činjenici. Umetnički čin se u pozorištu nikad ne završava, imate mogućnost usavršavanja. Logika treba da bude konstanta teatra a intuicija dominanta. Pozorište treba da vrati svoju ulogu proroka, ne u didaktičkom smislu već uznemiravajućem. Ne ograničavam ga na forme, već da bude strogi rad.
Ptice ste pretvorili u žene?
– Danas živimo u svetu u kojem su muškarci toliko arogantni da zaboravljaju na nežnost rađanja i kreću pragmatičnim putem, putem vlasti. Ove ptice nisu isključivo ni žensko ni muško, na kraju, kada su napuštene, imaju tragičnu dimenziju stvorenja koje rađa i potom ostaje samo. Falusi (povezanost ovih prostora je u jezičkom smislu, od grčkog ptica za falus, slovenačkog ptič ili hrvatskog patak...) ostali su muški, dva Atinjanina koji osnuju Kukumaglajgrad. Falus je u ovom vremenu negativan, u Aristofanovo vreme nije bilo tako; muškarci su izgubili tu čast koju su imali. Predstavom prolaze i tri muške figure koje imaju različite uloge: lažnih pesnika, lažnih političara, lažnih intelektualaca, lažnih bogova.
Iako kažete da se obraćate zapadnom svetu u naslovu stoji Hrvatska. Da li aludirate i na neke aktuelnosti?
– Kada kažem zapadna civilizacija ne isključujem ove prostore. Privilegija je iz Dubrovnika progovoriti svima, kao i samom sebi, jer govor je pitanje refleksije. Naravno da će biti budala koje će se uvrediti umesto da vide ceo svet, ima ljudi koji ne gledaju dalje od svog nosa. Teatar nije stvar ulizivanja, takav me ne zanima, zanima me pozorište koje izaziva intelektualnu diskusiju. Mi ne govorimo o dnevnim problemima, u predstavi govorimo o očaju koji je u nama, o kojem treba razgovarati.
Da li će predstava imati život mimo Dubrovnika?
– Možda, na nekim evropskim festivalima. Upravnik dubrovačkog pozorišta, Ivica Prlender, želi da vrati ovom gradu dimenziju svetionika Mediterana, nastoji da ta svetlost što dalje dopre. Međutim, ako to ne budu podržali Dubrovčani, onda će Dubrovnik biti osuđen da bude globalni kafić.
Krećete u Rijeku da radite na predstavi Edena fon Horvata "Kazimir i Karolina". Zašto ste odabrali taj tekst?
– Horvat je rođen u Rijeci, on je čovek koji je proizvod ovih prostora. Školovao se u Beogradu, Budimpešti, Berlinu, gde je i počeo da piše shvativši da ne zna koji je njegov jezik. Donekle vidim sebe u njemu. Dugo sam želeo da radim ovaj tekst jer govori o nezaposlenim ljudima. To je tema koja me interesuje, dramatično je aktuelna. Premijera će 25. septembra otvoriti festival u Rimu. Smatram i da mi je predstava u JDP delimično neuspela, nastojaću da je popravim kada dođem u Beograd.
U Beogradu ćete opet režirati za Jugoslovensko dramsko pozorište. Ovog puta, "Na dnu" Maksima Gorkog.
– Pošto je moj život putovanje, u Kelnu sam video kako izgleda stanica noću. To je svratište gde ima svakakvih ljudi, govore se razni jezici, a svi nastoje da govore nemački. Prepuno je beskućnika. Ta slika je simbol onoga što Evropa jeste, iz tog ugla ću raditi predstavu. Imajući u vidu da je tragičnost uvek i komična, i da kod Gorkog ima komike, iako se ova drama interpretira manje-više u socrealističkom okviru. Jer, Evropa jeste na dnu.
-----------------------------------------------------------
Laboratorija inteligencije
Stigli smo do liberalizma u ekonomiji, ne liberalizma; stigli smo do sveta koji nam nudi ono što je bio san pređašnjim režimima – da živimo u okvirima socrealizma. Sad taj socijalni deo nestaje, to se događa korak po korak u državi koja je najinteresantnija po socijalnim subjektima, u Nemačkoj, ljudima se oduzima sve, pravo na zdravstveno, penziono. Stvara se vakuum, ogromne količine novca se prenose bez oporezivanja, zatvaraju se fabrike, u Evropi jednim potezom deset hiljada ljudi ostaje bez posla. Evropska tradicija koja je radnička, koja je stigla do rafiniranog nivoa inteligencije odlazi u nepovrat. O tome treba diskutovati. Nadam se da će neka laboratorija inteligencije, ne levica, jer ona više ne postoji, formirati otpor. Verujem da je ono što se dogodilo u Parizu vatra koja tinja.
Aleksandra Jakšić
[objavljeno: 29.08.2006.]
