Izvor: RTS, 03.Jun.2019, 06:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Eutanazija književnih junaka
Kako se ovih dana rasplamsala priča o eutanaziji u stvarnom životu, da vidimo kako s njom stoji stvar u književnosti. Pisac je i majka i maćeha svojih junaka. On ih i porađa i ispraća sa ovog na onaj literarni svet.
Iako je piscu ovih redova čitava priča o eutanaziji u realnom životu jednostavno odvratna, da vidimo kako bi ona izgledala kada bi se budući zakonski akti koje predlaže novi Porodični >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << zakonik prebacili u svet književnosti.
Pretpostavimo da književni moribund mora da ispuni tri uslova, medicinski, humani i socijalni, da bi bio ubijen na stranicama književnog dela. Kako to izgleda?
Hajdemo najpre da se pozabavimo prvim. Porodični zakonik u usvajanju veli da će eutanazija moći da se izvrši kada "ne postoji nada da se, i pored korišćenja naučnog, stručnog i praktičnog iskustva i saznanja savremene medicinske nauke, može postići izlečenje pacijenta."
U prevodu na književnu svrhovitost, ovo znači da junak mora umreti kada komplikovanost njegovog emotivnog i moralnog položaja - s početka mala i lako promenljiva - vremenom postane toliko velika i odudarajuća u odnosu na njegovu okolinu da on nema nade da izađe sa stranica romana a da ga čitavog ne uništi.
Da li je takav Manov junak Gustav fon Ašenbah? Ugledni minhenski filosof stigao je u Veneciju imajući malu falinku "u unutrašnjem džepu" - homoseksualizam. Na Lidu je, tako faličan, upoznao prelepog dečaka Tađa i shvatio da čitav njegov život nema smisla ukoliko mu on ne postane ljubavnik.
Ali to je nemoguće te 1912. godine i Ašenbahovo stanje vrlo brzo postane beznadežno. Šminka se da bi bio mlađi, samo sedi na obali i gleda Tađa...
Jeste, morao je biti eutanaziran tako što mu je u kratkom romanu ponuđena košarica jagoda zaražena bacilom kuge.
Tađo ili smrt, tako je to u literaturi. Zamislite da je "književna medicina" mogla da ponudi lek i filosof je preživeo. Vratio se u Minhen, našao drugog, možda ružnijeg ali pederastiji naklonjenijeg dečaka, dopao zatvora zbog izopačenosti... Onda ne bi bilo "Smrti u Veneciji".
Da vidimo dalje. Eutanazija se prema zakonu koji se usvaja može izvršiti i ako "je umirući u takvom psihofizičkom stanju koje je zbog fizičkih bolova i psihičkih patnji postalo neizdrživo u dužem periodu".
Pate mnogi Andrićevi junaci, ali niko tako kao Ćamil efendija u "Prokletoj avliji".
Zamislimo da je tu "bujnu glavu" (Andrićev izraz) koja se poistovećuje sa Džem-sultanom i pati pravim svetskim bolom - jednostavno prošao bol. Probudio se, osvestio, shvatio da treba da bude praktičniji i kao takav dobio izlaznicu iz zatvora. Ne, to se nije moglo dogoditi, te je Ćamil morao biti eutanaziran.
Jednog dana se Ćamil nije pojavio, veli Andrić. Haim je fra Petru kazao da su po Ćamila došli neki činovnici, te da je došlo do svađe i obračuna. Je li mrtav ili samo premešten u drugi zatvor, to nije bitno. Ćamil je eutanaziran i od svojih bolova nije se oporavio.
Da ovaj članak ne bi bio predugačak, evo brzo i trećeg člana po kojem će u životu neko, ako se zakon usvoji, moći da bude eutanaziran.
To su okolnosti "ako su zbog dugotrajnijeg zdravstvenog i psihofizičkog stanja umirućeg nastupile za užu porodicu, ili osobu koja se stara o njemu, tako teške materijalno-socijalne posledice koje znatno ugrožavaju njihovu materijalnu egzistenciju ili budući socijalni položaj".
Kako bi to izgledalo u literaturi? Idemo brzo na primer iz francuske književnosti. Otac Gorio umire, šalje pismo da mu dođu kćeri, ali Resto je morala obaviti važan posao, a Dafina spava jer se kasno vratila s bala.
Otac slomljena srca umire, moglo bi se kazati da je eutanaziran iz porodičnih razloga. Na grobu stoji: "Ovde počiva g. Gorio, otac grofice de Resto i baronice de Nisežan, sahranjen o trošku dvojice studenata".
Šta bi bilo da je nesrećni otac Žan Gorio kazao "Dođavola s nezahvalnim kćerima, idem na brod i odlazim da nađem sreću u Americi". Jednostavno ne bi bilo neprolaznog romana "Čiča Gorio".
Zato nikad ne pitajte pisca, da li je junak morao da umre. Morao je, jer mu je, eto, presudio i neki od tri člana budućeg Porodičnog zakonika za koji se nadam da ipak nikad neće biti usvojen, niti postati deo naše stvarnosti.
Život je jedno. Literatura nešto sasvim drugo.
.jpg)
