Izvor: Blic, 13.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Euforia
Euforia
Ključna zanimljivost istoimenog debi albuma grupe Euforia (Automatik) ne leži ni u činjenici da je reč o odlično uigranom, dinamično sinhronizovanom i potpuno kompaktnom triju, koji je u trinaest pesama uspeo da sabije i oslobodi dovoljno energije za čitavu svoju generaciju, niti u dosledno razvijenom konceptu savremenog benda izraslog iz zauvek tinjajućeg pepela nekih od najvažnijih muzičkih pravaca s kraja prošlog veka (hard rok, pank, grendž…), nego pre >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svega u tome što njihova pojava nije usamljena i što se kroz delovanje Euforie i još nekoliko sastava nazire pojava novog, svežeg i spasonosnog trenda. Trend ne mora podrazumevati sličnosti u muzici – u njemu je najvažnija svest, stav i način razmišljanja i delovanja iz koga proizlaze odgovarajuće posledice. Za razliku od mnogih sjajnih bendova koji, uprkos svemu, postoje na ovim prostorima, Euforia, sudeći po svom prvom albumu, nema ni želju ni nameru da svoj rad zadrži u okvirima andergraunda – ovaj bend zanima uspeh na svim planovima, uključujući i komercijalni. Upravo takav način razmišljanja, na odgovarajući način i dovoljno dosledno podržan od strane nezavisnih diskografskih kuća, nosi u sebi klicu preporoda, životno potrebnog srpskoj rokenrol sceni. Bendovi, naravno, takođe treba da prihvate odgovornost, potkrepe je atraktivnim, dovršenim albumima kao što je Euforijin i još atraktivnijim koncertima, primoravši tako – možda, jer to je najrizičniji deo operacije – inertne i bez pravih argumenata samozadovoljne medije, da ih, za svoje, njihovo i opšte dobro, lansiraju, promovišu i neguju.
Dragan Mićanović
Viljem Šekspir 'Hamlet', režija Dušan Jovanović, produkcija JDP
Beogradsko pozorište je najzad dobilo svog 'Hamleta'. I on je tačno kao i vreme u kojem se igra: nejasan, nesiguran i bez jasnije svesti o sebi i drugima.
Slovenački reditelj Dušan Jovanović je, postavljajući 'Hamleta' najpre u Budvi a potom i na sceni JDP, nastojao da ovu priču o izdaji, osveti i propasti jednog kraljevstva (društva) osavremeni. Međutim, samo pomeranje u sadašnjost, savremeni ali začudni kostimi, izbor oružja (duge i kratke cevi) nije značilo ništa osim spoljašnje intervencije, dok je ogledalo koje tokom predstave duh Hamletovog oca (Vojislav Brajović) nosi scenom, zbunjujuće koliko i devojka sa violinom. Možda tu i postoji neki skriveni smisao ali se on nije uočavao. Sve to, sav taj spoljašnji sjaj, nije bio adekvatan okvir u kome bi se mogao desiti veliki događaj.
Sama interpretacija 'Hamleta' svedena je na jednu prilično laku priču o dvorskim spletkama u kojima je, recimo, Polonije lakrdijaš čak i u trenutku kada mu ponižavaju ćerku (Ofeliju) na njegove oči. Slično ali manje problematično je i određenje Gertrude i njenog novog muža, Hamletovog strica Klaudija, za koje je dekadencija nedostižan način refleksije. Položaj Ofelije nije čak ni komičan, i to ne zbog igre mlade Mone Muratović, ona je pokazala i više nego što je objektivno bilo moguće, baš kao i Marinko Madžgalj u ulozi Laerta. Scena opraštanja Ofelije i Laerta jedna je od uspelijih. Osnovni problem ove predstave je, međutim, u nečemu drugom: u nameri da nama (na Balkanu) ukaže da je vreme za početak praštanja, reditelj umesto njenog scenskog promišljanja zapravo povlači marketinški potez i svodi je na teritorijalnu estetiku koja teško da poziva na dijalog.
Na kraju ono najbolje, s obzirom na način na koji se Dragan Mićanović (kao Hamlet) izborio sa svim okolnostima, nepremostivim preprekama i nemogućim pozicijama u koje je bio doveden, čini se kao da je reč o glumcu koji nije sa ovih prostora, već neko ko je slučajno došao među nas.
Kumovi, nekad i sad
Dok slušamo sve češću diskusiju o sudbini državne zajednice Srbije i Crne Gore, prisećam se jedne beleške Koste N. Hristića iz 1923. o odnosima ovih dveju država dok su još bile kneževine:
'Pred kraj te godine (1864) rodi se knezu Nikoli prvenče ćerka, i on zamoli kneza Mihaila da se primi kumstva. Baš na Božić odvedoše nas (beogradsku decu) u Dvor da nam pokažu darove što ih je knez Mihailo spremio svome kumčetu na Cetinje.' Dakle, po sačuvanim beleškama, knez Mihailo 'poslao je svome kumčetu: tri velike sveće, šest svilenih košulja, krznicu, šest svilenih atlasnih povoja, šest kapica, zlatobiserne papučice, atlasni jorgan, fistan od atlasa, libade od višnjeve kadife, tepeluk od krupna bisera, minđuše od krupna bisera, jednu zlatnu grivnu... A kneginja Milena poslala je kumi svojoj kneginji Juliji: od bele čohe zlatom vezeni zubun. Dušanku od višnjeve kadife, venedik košulju izvezenu zlatom, a toku i struku, pojas kovanik od srme s britvicom o srebrnom lancu i sa srebrnim koricama... A ono kumče knez-Mihailovo, kome je na krštenju dato ime Ljubica, a od milošte nazvano Zorka, bilo je mati našeg sadašnjeg kralja Aleksandra (Karađorđevića)'.
Teško da bismo danas ovaj tekst mogli razumeti bez upotrebe nekoliko rečnika i etnografskih priručnika, ali sasvim je jasno da je jedno cetinjsko kumče porodice Obrenović postalo majka kralja ujedinitelja iz loze Karađorđevića. Evropa im nije nametala kumstvo, niti je pomagala prevazilaženje dinastičke omraze koja nije zasmetala da Obrenovića kumče rađa Karađorđeviće, ali je, sa sličnim stavom koji ima i danas, podržala ujedinjenje.
Zanimljivo je za današnje prilike i običaje (koje karakteriše i kratko pamćenje) izređati šta su jedni drugima slali (pa otimali) ovi žabljački kumovi: naftu, švercovani duvan, automobile i takse od automobila kradenih po Evropi... Sve dok se kumče, umesto da se porodi, nije usralo i avion sa cigaretama za Podgoricu prizemljilo u Nišu. Ali pošto se ti kumovi ponašaju kao monarsi, Evropa je prešla preko svega i pokušala još jednom da ih održi zajedno. Onda su se oni dokopali činovničkog jezika, koji ne poznaje svoje korene i sa tim, zombiranim jezikom ušli u prazne glave i ispražnjena srca sluđenih građana.
Ako ništa drugo, trebalo bi pod hitno napraviti jedan, makar skraćeni rečnik tog jezika i pokazati kakva se kaljuga krije iza njegovih pojmova.
