Izvor: B92, 27.Sep.2010, 14:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Esperanza Spalding - džez heroina
Pevačice u elegantnim večernjim toaletama i s nežnim vokalima nalik Billie Holliday, dugo su bile sinonim za svet vokalnog džeza. Esperanza je tu da unese pometnju u ustaljeni poredak.
Kada je prošle godine američka Nacionalna zadužbina za umetnosti, nakon opsežnog istraživanja, objavila da je od 1982. godine starost tamošnjeg prosečnog džez fana skočila sa 29 na 46 godina, a da se u istom periodu broj ljubitelja džeza smanjio za trećinu, mediji su dobili još >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << jedan zamajac da se pozabave razlozima posrnuća muzike koja je ponos Sjedinjenih Američkih Država i jedno od njenih najvećih kulturnih dostignuća. Džez je „optužen" da nedovoljno komunicira sa ljubiteljima žanrova koji su preuzeli komercijalni primat, a novinari i kolumnisti počeli su da se utrkuju u licitaciji novim imenima koja će spasiti posrnulog muzičkog diva.
Džezeri poput Roberta Glaspera, Vijaya Iyera ili Darceya Jamesa Arguea su flertovanjem sa modernim strujanjima u roku i hip-hopu značajno podigli kredibilitet matičnog žanra, pobrali simpatije kritike i upućenog auditorijuma, ali je potraga za herojima koji će pokoriti šire narodne mase i dalje ostala otvorena. Vokalistkinje baršunastih glasova u elegantnim večernjim toaletama, što uz umilne zvuke klavira i sofisticiranu muzičku pratnju zavode slušaoca džez-pop melodijama, i same polako postaju zabava za veterane i one koji se tako osećaju. Vreme je da junakinja našeg teksta stupi na scenu!
Već sam pogled na scensku pojavu Esperanze Spalding, u dobroj meri razotkriva tajnu njenog uspeha. Visoka „metar i žilet", s atraktivnom afro-frizurom iz sedamdesetih i u ležernoj mladalačkoj garderobi, ona je sve sem klišeizirane predstave o džez pevačici. Ni njeni muzički izbori nisu uobičajeni - simultano pevanje i sviranje kontrabasa prava je retkost u svetu džeza i popularne muzike, a otvoreno koketiranje sa fankom, soulom i hip-hopom dašak je svežeg vazduha na ustajaloj vokalnoj džez sceni.
Esperanzina životna priča ispisuje se poput romana o ostvarenju američkog sna. Rođena je pre 26 godina u Portlandu, u geto komšiluku koji je opisala kao „jeziv". Počela je da se interesuje za muziku nakon što je na TV-u videla čelistu Yo Yo Ma u popularnom dečijem programu "Mister Rogers' Neighborhood". Sa pet godina počinje da svira violinu i priključuje se Kamernom muzičkom društvu Oregona (po kome će dati naslov aktuelnom albumu „Chamber Music Society"), sa kojim nastupa sve do svoje petnaeste godine. U to vreme počinje da svira kontrabas i priključuje se lokalnom klupskom bendu, da bi kroz nekoliko različitih postava nastavila da razvija svoja sve raznovsrnija muzička interesovanja.
Tokom detinjstva je zbog dugotrajne bolesti bila prinuđena da se školuje kod kuće, postepeno razvijajući odbojnost prema tradicionalnom obrazovnom sistemu. Vrlo brzo je napustila srednju muzičku školu i upisala studije na Državnom univerzitetu Portlanda, ali ni tu nije želela da se skrasi pa je upisala čuveni Berkli u 17-oj godini. Pošto nije imala novca da ode na školovanje, njeno društvo je organizovalo "benefit party" i skupilo hiljadu dolara, koji su joj bili dovoljni za početak života u novoj sredini.
Kako sama priznaje, i na Berkliju je često pomišljala na odustajanje dok je iz dana u dan vukla golemi kontrabas kroz sneg, već poslovično nezadovoljna sistemom školovanja, ali i preterano takmičarskom atmosferom među kolegama. Ovoga puta je istrajala. Kao nagrada za trud stigla je diploma prestižnog koledža već nakon tri godine, a sa 20 godina postala je najmlađi predavač u istoriji ove institucije!
Za vreme studija, jedan od predavača joj je bio i poznati saksofonista Joe Lovano. Saradnja basistkinje u usponu i prekaljenog veterana nastavila se kroz rad u njegovom triju i kvartetu, da bi kulminirao jednim od najzapaženijih prošlogodišnjih izdanja u svetu džeza, albumom Lovanove postave US5 - „Folk Art". Nakon diplomiranja sarađivala je i sa drugim poznatim imenima savremene džez scene, kao što su basista Stanley Clarke, gitarista Pat Metheny, trubač u usponu Christian Scott, i mnogi drugi.
Dakle, radi se o itekako ozbiljnoj muzičarki, koja za svoj uspeh duguje sviračkom talentu i napornom radu koliko i atraktivnom imidžu - iako i sama ima podeljena osećanja u vezi svoje medijske prisutnosti. „Okružena sam velikim talentima gde god da odem, ali pošto su tek malo stariji od mene, nisu ženskog pola ili nemaju poznatog izdavača, nisu priznati kao takvi", konstatuje Esperanza.
Debitantsko izdanje „Junjo" (2006) sa pijanistom Arunom Ortizom i bubnjarem Franciscom Melom zajednički je kreativni napor troje muzičara i mlada basistkinja će u potonjim godinama radije isticati album „Esperanza" (2008) kao svoj pravi debi. Jer tek je tada Spaldingova dobila priliku da iskaže svu raskoš vlastitih interesovanja na jednom mestu - džez, r’n’b, latino, neo-soul, fank, hip-hop... Rezultat je veoma prijemčiv album koji će mnogi tvrdokorni džezeri odbaciti kao „komercijalu", dok će ljubitelji drugih žanrova s blagom naklonošću ka džezu dobiti novu heroinu.
No poslušamo li Esperanzin prvenac malo pažljivije, videćemo da stvari nisu baš toliko crno-bele. Istina je da će vas mnoge pesme podsetiti na Erykah Badu, Aliciju Keys ili druge zvezde moderne crnačke muzike, ali isto tako je činjenica da bend ume da zasvira punom parom u klasičnom džezerskom maniru, gde prednjači sada već dugogodišnji saradnik i „desna ruka" mlade basistkinje - pijanista Leo Genovese. Esperanzino pevanje (na engleskom, španskom i portugalskom) je mahom u granicama generičkih žanrovskih izraza, ali i zanatski superiorno i veoma raznovrsno, uz nekolicinu vokalnih sola na koja bi joj pozavidele i znatno poznatije pevačice. U recenziji New York Timesa album je opisan kao „krosover Stevieja Wandera i Waynea Shortera", sa čime će se složiti i pisac ovih redova.
„Esperanza" je pobrala hvalospeve i kritike i publike, a Spaldingova je postala rado viđen gost popularnih televizijskih emisija i koncerata u Beloj Kući. Poseban kuriozitet predstavlja podatak da je prethodnog decembra nastupila na koncertu povodom dodele Nobelove nagrade Baracku Obami u Oslu - na poziv samog predsednika!
Umesto da „spava na lovorikama", Esperanza je još ozbiljnije prionula na rad i sredinom avgusta objavila album „Chamber Music Society", odajući poštu svojim formativnim godinama i ansamblu s kojim je svojevremeno svirala klasičnu muziku. Uz jezgro benda koje čine pijanista Leo Genovese, bubnjarka Terri Lyne Carrington i perkusionista Quintino Cinalli, našli su se i gudački trio, koaranžer Gil Goldstein, i specijalni gosti na vokalu - Gretchen Parlato i brazilska legenda Milton Nascimento.
Dok je album „Esperanza" tu i tamo davao povoda za skepticizam povodom kreativnog potencijala njegovog autora, „Chamber Music Society" je tu da nas razuveri. Pitke teme su i dalje prisutne, ali ovoga puta u još razmahanijim i inteligentnije napisanim aranžmanima, u kojima naklonost ka pop muzici ne daje povoda za stvaralačku lenjost. Esperanzin vokal je ubedljiviji i tehnički savršeniji nego ranije, dok bend funkcioniše poput živog organizma koji diše istim plućima i pedantno sprovodi u delo zamisli svoje šefice.
Ako vas je ikada interesovalo šta se sve dešava u pripremi jednog komercijalnog džez albuma, na to pitanje je Esperanza nedavno dala zanimljiv odgovor. Naime, između mlade kontrabasistkinje i menadžmenta vodila se ljuta bitka oko prve pesme na novom izdanju - dok je Esperanza insistirala da početna bude raskošno aranžirana „Knowledge of Good and Evil", aranžer Gil Goldstein i ostatak tima su želeli da to bude jednostavna i lirična „Little Fly". Kada su je upitali da li postoji iko ko bi mogao da je razuveri i natera da posluša savet, kao iz topa je odgovorila - Wayne Shorter! Sledeći korak već možete da pretpostavite - menadžment je poslao obe trake legendardnom saksofonisti, koji je preslušao materijal i glasao za „Little Fly"...i odluka je doneta.
Esperanza Spalding ni posle najnovijeg izdanja ne planira predah, već najavljuje još jedan album na proleće, simbolično naslovljen „Radio Music Society". Kako kaže, sadržaće fuziju fanka, hip-hopa i rok momenata. Nezahvalno je prognozirati krajnje domete džez muzičara koji su tek na početku karijere, naročito ako ako su im interesovanja raznovrsna poput Esperanzinih. Ali svakako je za očekivati njeno dalje klackanje između komercijalnih radova i kreativnih ambicija, koje će s vremena na vreme davati plodove ukusne i džez fanaticima i onima s druge strane muzičkog spektra.
