Izvor: Blic, 31.Avg.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Entuzijazam je opasan
Ljudi kod nas troše svoju energiju i vreme na rešavanje globalnih obmana kojima ih neprestano izlažu mediji i politička elita. Umesto da protestuju zbog poskupljenja hleba i benzina, nedostatka mesta za njihovu decu u obdaništima, slabe zdravstvene zaštite oni na ulicama skandiraju imena svetskih državnika, kao da od njih zavisi da li će im korumpirani opštinari u neposredni komšiluk zbiti još neki stambeno-poslovni kopleks - kaže za „Blic nedelje" glumac Goran Jevtić >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Ovih dana glumite u filmu „Đavolja varoš", u režiji Vadimira Paskaljevića...
- Omnibusom malih životnih priča u Beogradu, u filmu „Đavolja varoš" osvetlićemo sudbine običnih ljudi, njihove svakodnevne dileme, nepravde koje ih tište, načine opstajanja, sitne radosti, razočaranja. U velikoj meri svet je danas velika Đavolja Varoš u kojoj nesreća okamenjuje ljude kao što je prema legendi na jugu Srbije bog okamenio brata i sestru sa sve svatovima na njihovom venčanju. Bez obzira na teške i nepravedne okolnosti, tranziciju, tajkune, ratne zločince, histerične medije, ljudi u Srbiji moraju da zadrže zrno dostojanstva i normalnosti i okrenu se svojim prijateljima, rodbini, komšijama, poslu. Da se trude da im deca budu nasmejana, balkoni uredni, dvorišta počišćena, da se brinu o zelenilu u ulici u kojoj žive, a ne da se kidaju oko širenja ozonske rupe i teme razgovora između Putina i Buša. Naš film poručuje da je najvažnije uspostaviti ravnotežu i po mogućstvu harmoniju u sopstvenom mikrosistemu što će domino efektom oplemeniti društvo.
Kako uspostaviti harmoniju u domaćoj kinematografiji?
- Entuzijazam je zamka u koju godinama upadaju filmadžije u Srbiji. Oko sjajne ideje okupi se grupa profesionalaca koja je željna umetničkog stvaranja i, nažalost, spremna da svojim požrtvovanjem nadomesti katastrofalne uslove snimanja. Producent kaže: „Nema para, ali snimamo". Reditelj doda: „Sjajna je priča i snimaćemo bez lokacija i opreme". Glumci to podrže jedući pasulj, jer nema salate, pred snimanje ljubavne scene i tako na entuzijazmu nastane film. U minimumu standarda uslova snimanja u uređenim državama troje ljudi piše dijaloge, četvoro opisuje atmosferu. Scenario se zatim šalje kod nekoliko autoriteta iz posla kako bi ga ocenili. Najbolje bi bilo kada bi naše ideje poslali nekim Nemcima, a oni nam organizovali snimanje pa bi entuzijazam zamenili profesionalizmom i koncentrisanim stvaranjem.
Mislite li da će doći vreme kada će vlast smatrati da je umetnost važna za građane države kojom upravljaju?
- Kada se osvoji ekonomski sistem u kojem će ljudi od svoje zarade moći da planiraju budućnost svoje porodice onda neće frustrirani i sluđeni po celi dan gledati epizodu za epizodom besmislenih serija, već raditi i čak i od televizije očekivati kvalitet je će joj poklanjeti sat ili dva svog dragocenog slobodnog vremena. U ovom trenutku je inicijativa ljudi zaduženih za kulturu u gradskoj upravi Beograda izuzetan primer kako je i u tranziciji moguće udostojiti umetnost. Osim podrške festivalima u glavnom gradu oni finansiraju i stvaranje specifičnih pozorišnih eksperimenata kao što je predstava „Pogled iz dvorišta", koju će režirati Dara Deluka u Muzeju afričke umetnosti. Sve uloge će igrati žene jer predstava opisuje svedočanstva žena koje su bile u haremima i autobiografske momente marokanske spisateljice Fatime Nermise. U svetu svega jedan procenat vlasništva ljudske vrste pripada ženama i posebno je važno za našu kanonski-patrijarhalnu sredinu da upoznaje umetnička dela koja govore o ženama i žene ih kompletno autorski potpisuju. Žene su ubedljivo najznačajnija bića na planeti i zbog psihoemotivnog sklopa i zbog snage kojom podupiru ljudsku vrstu. Radujem se što ću svojim prijateljicama pomoći u organizaciji predstave „Pogled iz dvorišta" i ako sve bude u redu krajem oktobra ćemo ugostiti publiku u Muzeju afričke umetnosti.
Uskoro ćete početi sa pripremama za pozorišnu premijeru u „Ateljeu 212". Svojevremeno ste kao tinejdžer u bifeu tog pozorišta gledali glumačke bardove. Kakav je osećaj sada ući u taj bife?
- Uvek sam obožavao kako glumci vole „Atelje 212" i kako u njemu vole glumce. Osetio sam to još kao tinejdžer posmatrajući ljude koje sam voleo zbog njihovih bravura na sceni. Danas sam siguran da i pored nagrada koje sam dobio, i određenog ugleda kod kolega i publike, pozorište niti je počelo sa mojim igranjem u njemu niti će se nešto epohalno desiti kada iz njega odem. Još uvek sam srećan što sam dobio priliku da igram na istom mestu na kom su istoriju pozorišta stvarali ljudi koje sam od malena voleo. Moji snovi su se ostvarili i to je glavni izvor moje inspiracije. Dati sve od sebe uvek kada glumim je moj dug ljudima koji su me svojim ulogama kao klinca zaveli. Mediji su to prepoznali i drago mi je da se javnost uglavnom bavi mojim ulogama za koje tvrdim da su mnogo uzbudljivije od mog privatnog života. Neki novi klinci treba da me gledaju na sceni, velikom platnu, televiziji a ne u tabloidima.
