Izvor: Politika, 06.Apr.2013, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Engleski je za čaj, francuski za seks
Bukerovac Džulijan Barns tvrdi da, uprkos očajničkom trudu, britanski pisci nisu uspeli da u svojim delima dočaraju čulnu ljubav
Eh, ti Englezi! Situacija u njihovoj savremenoj književnosti je dramatična baš zbog nemogućnosti da u mašti stvore i na papir kapnu bilo kakvu seksualnu dramatiku. Uz sav trud da fizičku žudnju pretvore u ubedljivu fikciju, književnici nisu kadri da kormilare takvim vodama a da se ne razbiju o neki greben klišea ili predrasuda. To konstatuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stidljivi i vrlo povučeni britanski savremeni pisac Džulijan Barns (67) koji do sada nije ispoljavao velike ambicije u kreativnom „okršaju“ sa seksualnim temama.
Prošlo je više od pola veka otkako je na sudskom procesu u Londonu (1960) knjiga „Ljubavnik ledi Četerli” Dejvida Herberta Lorensa oslobođena optužbi da je eksplicitnim seksualnim opisima ugrozila svevladajuću pristojnost. Doduše, priča o engleskoj ledi koja se upustila u putenu vezu sa jednim momkom iz svoje posluge, uprkos tome što je uz sebe imala (paralizovanog) supruga, objavljena je u Londonu u punoj verziji tek četrdeset godina pošto je napisana. I trideset godina pošto je njen autor, D. H. Lorens, u to vreme okarakterisan kao pisac pornografskih romana, umro.
Kada je sa Lorensove blasfemije skinuta cenzura, Džulijan Barns je imao tek četrnaest godina. U međuvremenu je opšta prohibicija zamenjena nekom vrstom svoje suprotnosti .
„Pisac, svaki pisac, više se ne rukovodi željom da piše o ovoj temi, već je detaljan opis seksualnog čina postao neka vrsta komercijalne obaveze”, tvrdi Barns, koji je svojim esejom „Eksplicitno o eksplicitnom”, emitovanom na programu Bi-Bi-Sija, izazvao debatu u anglosaksonskom književnom svetu.
Njegova dijagnoza o postčeterlijevskom periodu nije nimalo ohrabrujuća:
„Nekadašnji varljivi eufemizmi zamenjeni su isto toliko lažnim i neuspelim klišeima.”
To je tako „tipično britanski” ustvrđuje samokritički čitava grupa književnih kritičara potvrđujući Barnsovu dijagnozu: em su opisi seksa u savremenoj književnosti na Ostrvu došli suviše kasno, em su sramno neubedljivi i stereotipni. Za razliku od Francuza koji su oduvek bili mnogo smeliji i direktniji u zadiranju u svet nagona, otmenim Englezima više leži da razmatraju i opisuju meteorološke prilike, ili pak uticaj kišnog dana na ritual ispijanja čaja iz porcelanskih šolja.
Iznosi se pregršt primera za ovakvu kritičku ocenu. Jedan od odlomaka iz romana Dženet Vinterson, nagrađivane engleske književnice iz Mančestera, koja ovih dana golica britansku maštu i zbog što je sa preminulom suprugom Džulijana Barnsa imala dvogodišnju lezbijsku ljubavnu aferu, posebno je intrigantan, iako je okarakterisan kao stereotipan:
„Izvila je svoje telo u luk kao mačka kada se proteže. Pripila je svoju p… uz moje lice kao ždrebica na đermu. Miriše na more. Na stenovitu obalu iz mog detinjstva. Tu čuva svoju morsku zvezdu. Spuštam se da okusim so, da prođem prstima oko ivica. Ona se otvara i zatvara kao morska šaša. Ona se svakog dana puni svežom plimom čežnje…” Kod čitalaca ove „ljigave” metaforične egzibicije sa pozivom na istraživanje tajni morske flore i faune pre prizivaju hičkokovski horor nego uživanje u telesnoj pohoti. Ko je još video da se apetiti raspiruju kad se razgrće morska šaša.
Zašto je valjan opis seksualnog odnosa gotovo Sizifov posao?
Možda su najbolji seksualno inspirisani odlomci u fikciji oni koji se tiču neposrednih momenata pre i posle samog „čina obrtanja i prevrtanja”. Barns veruje da pisci strahuju kako bi njihovi „čitaoci mogli da zaključe da je i autor ovog sočinjenija ’tražio morsku zvezdu’, kako opisuje Vintersenova, ili izgubljeni ključ od automobila u rezervoaru punom benzina, kako se dosetio jedan drugi engleski pisac.“
Britanski pisci plaše se upletenosti u rabote koja bi mogla da ih liši njihovog otmeno krutog gospodskog imidža.
Barns i oni koji ga podržavaju u ovom novom trendu literarne kritike pitaju se zašto se baš u književnosti, a ne u vizuelnim granama umetnosti, lik iz fiktivnog dela često povezuje sa istinskim iskustvom njegovog kreatora. Nikome, na primer, ne pada na pamet kada gledaju kako u filmu Stivena Sodeberga Dženifer Lopez i Džordž Kluni podižu erotičnu atmosferu, da bilo ko od njih troje reprodukuje scene iz sopstvenog ljubavnog života.
Ipak, filmski kritičari britanskog magazina „Empajer” ocenili su da su u filmu „Out of Sight” iz 1998. Dženifer Lopez i Džordž Kluni odigrali najerotičniju „vruću” filmsku scenu svih vremena.
Takvu hemijsku reakciju, po mišljenju polemičara u Britaniji, teško je dočarati u književnosti. Kada je čuo za oslobađajuću presudu „Ljubavniku ledi Četerli”, četrnaestogodišnji Barns se nadao da će, sa novoosvojenom slobodom, britanska književnost biti u stanju da uhvati korak sa „stranim piscima”. Naročito se radovao približavanju francuskim romanopiscima, koji su za „čitav vek prednjačili po istinitijoj, golicavijoj, uzbudljivijoj prozi”.
Ali nova sloboda nije sa sobom donela umeće pisanja. Današnji Barnsovi savremenici bore se sa starim problemima: kako da pišu o tim čulnim intimnostima, šta da objasne eksplicitno, šta da nagoveste, a šta da izostave. I kako da od svega toga smućkaju eksplozivnu hemijsku reakciju.
Za sada su ove scene u britanskoj književnosti „pornografske, skaredne ili usiljeno ozbiljne”. Smejaće im se buduće generacije, dodaje Barns.
Možda neće da prizna da stvar doseže do krvnih zrnaca i nacionalnih osobina. Jednostavno, kada zamisliš da neki džentlmen skine sa sebe sve svoje etikete, i privije se uz intimne delove neke ledi, to je samo po sebi humoristično. Dok susret u nekom baru na Monmartru, pa i sam francuski jezik, koji žubori i teče bez prepreka i morskih grebena, već po svojoj prirodnoj scenografiji stvara uslove za hemijsko (s)jedinjenje.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 07.04.2013
