Izvor: Blic, 28.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Endemski realizam
Endemski realizam
Sve mi se više čini da nema nade da se naše pozorište makne iz rova tradicionalnog realizma. Sve se češće čuje kako naši pozorišnici, sa rukama u džepovima, tvrde da treba režirati samo ono i onako kako to tamo piše.
Posle gotovo pola veka pojavio se na našoj sceni tako značajan tekst kao što je drama Džona Ozborna 'Osvrni se u gnevu'. On je bio 1956. godine istinski veliki (pozorišni) prasak novog senzibiliteta u Velikoj Britaniji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a ubrzo i kod nas. U neurozama Džimija Portera mlada (polu)izgubljena posleratna generacija prepoznala je sebe i svoj gnev koji nije znala kako da kanališe. Taj razliveni, nekanalisani gnev valjalo je igrati drugačije nego dotadašnje junake. I to je umeo glumac u Londonu, a bogami i Cica Perović na sceni BDP 1958. godine.
Ovih dana vraća se Džimi Porter i njegov gnev, preko Pančeva, u Beograd. Mladi čovek peva posle rata. Obnova ovog komada važnija ovde nego danas u Britaniji.
Valjalo je naći nova rešenja za ovaj komad tada novog senzibiliteta, a danas stare forme. Reditelj Boris Liješević našao je novi pristup upravo u onom što bi možda bila jedina mana ovog komada, a to su povremeno suviše otvorena ispovedanja glavnih ličnosti pred ostalim licima komada.
Liješević je to rešio tako što je predložio glumcima da te tirade govore direktno publici. I time su postale prirodnije. Osim toga, indikacije o likovima glumci govore publici, pa nam čak Klif saopštava: 'Ovo je kraj predstave'.
Tom intervencijom predstava je ozračena značajnim efektom otuđenja, toliko potrebnim ovom realističkom komadu ove 2007. godine.
A onda mi neko reče posle predstave: 'Da li reditelj ima prava da menja namere dramskog pisca?' Naravno, da ima. Šta radimo sa Šekspirom!
Dokle ćemo ostati ukopani u naš endemski realizam!
|
