Izvor: Politika, 19.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Emocije nadmašuju reči
Činjenica da snimam na engleskom jeziku i u nepoznatom okruženju Amerike nije na mene mnogo uticala, kaže za "Politiku" kultni kineski reditelj Vong Kar-Vai čijim je filmom započeo festival
Od našeg specijalnog izveštača
Kan, 18. maja – Prošle godine bio je predsednik kanskog žirija a sada mu je pripala čast da novim filmom "Moje noći borovnice" otvori jubilarni festival. Kineski reditelj Vong Kar-Vai (Šangaj, 1958) već je prvim filmom "As Tears Go By", prikazanim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 1989. godine u Kanu, osvojio simpatije filmskih kritičara i publike, nametnuvši se brzo kao autor neobične estetike i specifičnog vizuelnog stila, sa kojima je tretirao probleme ljudske otuđenosti i emotivnih sunovrata.
Kar-Vai je poznat po nagrađivanim filmovima "Prah vremena", "Čungking ekspres", "Pali anđeli", "Srećni zajedno", "U raspoloženju za ljubav" i "2046", po saradnji sa Tonijem Leungom, Megi Čeung, Gong Li i Žang Žiji, a sada je iznenadio spremnošću da snimi film u Americi na engleskom jeziku i zapadnim glumačkim zvezdama. U na brzinu organizovanom kratkom razgovoru za "Politiku" (zahvaljujući En Nikols) Kar-Vai je šarmantan, u odgovorima jezgrovit i, čini se, pomalo stidljiv. Kanska festivalska gužva jeste postala za ovog autora "prirodno okruženje", ali je oduvek više voleo da umesto njega samog govore njegovi filmovi.
Šta Vas je dovelo do "Moje noći borovnice"?
– Izazov da uradim nešto nepoznato. Pet punih godina proveo sam snimajući film "2046", i posle toga mi je bilo potrebno nešto drugačije. Takođe sam želeo da to bude film o razdaljinama i da vidim kako bi to moglo da izgleda u sasvim novom okruženju. Bio je to lični izazov, ali i opravdanje da vidim pravu Ameriku.
Sada kada ste bolje upoznali pravu Ameriku, gde biste eventualno mogli da živite? U Njujorku?
– U Memfisu, jer su leta tamo slična onima u Hongkongu.
A kako biste Vi ovaj film uporedili sa Vašim prethodnim i sa filmovima uopšte?
– Priznaćete da je sasvim drugačiji od "Spajdermena 3" ili "Zodijaka". Ukoliko bih "Moje noći borovnice" uporedio sa svojim prethodnim filmovima, onda bih sigurno rekao da je ovo neka vrsta mog omaža američkim filmovima i literaturi koji su svojevremeno uticali na moju odluku da se bavim filmom.
Čak iako niste završili filmske škole?
– Gledanje filmova velikih filmskih stvaralaca bila je moja najbolja i najkvalitetnija filmska škola, a čitanje literarnih remek-dela poput "Tramvaja zvanog želja" Tenesija Vilijamsa, moja najbolja scenaristička radionica. Velikim delima nisu potrebna dodatna objašnjenja.
Poznajete li filmove Emira Kusturice?
– O da, najviše mi se dopadaju "Otac na službenom putu" i "Dom za vešanje".
Da li ste zarad snimanja u Americi i prvog filma na engleskom jeziku, morali da činite ustupke ili strepite od nepoznatog?
– Ništa od toga jer sam, srećom, otkrio da neke emocije nadmašuju reči, tako da činjenica da snimam na engleskom jeziku i u nepoznatom okruženju nije na mene mnogo uticala. Ali jeste bilo interesantno, izazovno i u početku sa dosta brige.
Rad sa glumcima, fotografija i muzika, najvažniji su u svim Vašim filmovima, važniji od scenarija?
– Poznato je da su moji scenariji više interpretacija priče koju želim da ispričam, nadgradnja ideje, nego detaljno filmsko štivo. Ta fleksibilna pozicija omogućava mi da iz interakcije sa glumcima, njihove likove učinim što moćnijim i autentičnijim kako bi sa fotografijom i muzikom činili neraskidivo jedinstvo. Fotografiju i muziku smatram izuzetno važnim filmskim likovima.
Jesu li se u ovakav način rada uklopili Džud Lou, Natali Portman, debitantkinja Nora Džons?
– Džud Lou je izuzetno talentovan i sofisticiran glumac. On je bio moj prvi, i pokazalo se, pravi izbor. Pre nego što sam lično upoznao Noru Džons slušao sam i zavoleo njenu muziku, a onda sam pomislio da bi ona bila pravi izbor za lik Elizabet, devojke slomljenog srca. Ona je veoma prirodna osoba i ima u sebi jak emocionalni instinkt. Odmah smo se dogovorili da u filmu neću koristiti njenu muziku, kako to ne bi odvlačilo pažnju od nje kao glumice, i Nora se sa tim složila...
Šta se događa sa Vašom glavnom junakinjom najviše se saznaje iz pisama i razglednica koje piše i šalje tokom svog neobičnog putovanja širom Amerike. Ne verujete u komunikaciju telefonom, internetom, es-em-es porukama?
– Samo sam želeo da ukažem na to da je ovakav, odavno već zaboravljen način komunikacije, manje otuđen, bliskiji i iskreniji. Ljudi su zaboravili jedni drugima da pišu, sve se svelo na isprazne, kratke, informativne telefonske razgovore, još ispraznije i hladnije telefonske i elektronske poruke.
Uz Vas ovog puta nije bio Vaš moćni direktor fotografije Kris Doj, je li Vam nedostajao?
– Kris je osoba koja uvek svima nedostaje, on je mornar-grubijan, bučan i sklon zbrci. Rad sa Dariusom Kondžijem bio je dobra promena ritma, on nije mornar već evropski džentlmen sa kojim sam pio puno čaja tokom pauza snimanja. Kada se bude pojavio pravi projekat u pravo vreme ponovo bih voleo da radim sa Dojlom.
Šta Vama lično znači naslov ovog filma "Moje noći borovnice"?
– Nema drugog značenja sem literarnog.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 19.05.2007.]
.jpg)
