Izvor: Blic, 25.Apr.2016, 19:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Emir Hadžihafizbegović: KOME JE BOLJE POSLE RASPADA SFRJ? Samo tajkunima

Razgovor sa proslavljenim glumcem iz Sarajeva vođen je nedavno na završnoj večeri “Pozorišnog proleća” u Šapcu.

„Počastovan sam što sam na ovako sjajnom festivalu bio u žiriju uz Milenu Zupančić iz Slovenije i Blagoja Stefanovskog iz Makedonije”, rekao je i dodao: „Dobra aura, dobra energija, da pomenem samo ‘Rodoljupce‘ Narodnog pozorišta Beograd, najbolju predstavu u celini. To je i lekcija kako se igra predstava sa stavom. Ceo festival je i pokazatelj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koliko je pozorišna umetnost relevantna i živa.”

Vaša kultna predstava „Žaba” i dalje pleni publiku na raznim meridijanima, u Beogradu takođe?

- Nakon 18 „Žaba” u Ateljeu 212, sad igramo u “Mikseru”, gde smo 19. aprila imali 222. izvođenje. U međuvremenu smo proslavili osam godina igranja, a spremamo se na turneju po Americi, gde ćemo je izvoditi uz titl na engleskom.

Šta je to što vas nosi kroz „Žabu”?

- Život koji danas živimo prepleten sa umetnošću. „Žaba” je ogledalo postratnog Sarajeva, a rekao bih i ambijenata u svim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije. Nek neko kaže kome je bolje. Sem tajkunima. Tekst je napisao mladi Dubravko Mihanović iz Zagreba, sve se dešava u brijačnici, a nas četvorica (M. Tuka, M. Kasumović, A. Seksan, prim.n) kao Zeko, taksista, prodavac knjiga i kockar, sadržaj komada duboko nosimo u realnom iskustvu ratnog Sarajeva. Mislim da je psihološki realizam najteži pozorišni žanr, esencija teatra.

Koliko je taj vaš stav prihvaćen?

- Imam blagi sukob s postmodernistima. Njima je sumnjiva svaka pozorišna predstava koja uzbudi frizerku, automehaničara, domaćicu... Pa pogledajte film “Zaljubljeni Šekspir” ili “Amadeus”. Ko je dao kredibilitet Šekspiru i Mocartu pre toliko vekova ako ne tzv. obični ljudi koji su ostavljali motike i išli da gledaju „Otela“. Ne stoji džaba na svakom najznačajnijem pozorištu prefiks “narodno”. Nemam ništa protiv modernog teatra, veliki sam poklonik Boba Vilsona, na primer. Ali ne može se ovaj u umetničkom smislu zapravo bezidejni teatar nametati kao standard i reper. Zna se šta je reper. Vi čekate po godinu dana kartu da gledate Meril Strip na pozorišnoj sceni u Njujorku. Tu je negde tajna i ove „Žabe” koju mi igramo na metar od gledalaca.

Šta vam je doneo “Zlatni lav” koji ste osvojili na Mostri?

- Odmah sam dobio veliku ulogu u jednoj američkoj koprodukciji gde je i čuveni Bruno Ganc. Ali ubrzo je došlo do teške saobraćajne nesreće i ta je prva međunarodna priča prekinuta. Tek nedavno sam se i fizički i mentalno resetovao.

U međuvremenu postali ste direktor “Kamernog teatra”, šta su vaši prvi potezi?

- Otvorio sam vrata mladim dramaturzima, rediteljima... Prvi urađen naslov je “Kad bi naglas govorili” mladog Adnana Lugonjića u režiji poznatog reditelja Srđana Vuletića (“Teško je biti fin”, “Ljeto u zlatnoj dolini” prim.aut.), profesora na akademiji. Predstava je hit - priča počinje samoubistvom, a onda malograđanska svest i to što sve više pričaju o sebi, a što više pričaju o sebi postaju sve glasniji. U dogovorima sam sa Radetom Šerbedžijom i Mikijem Manojlovićem da rade. Organizovali smo obeležavanje 80 godina od rođenja Šabana Bajramovića. Cela Juga došla, ludilo. Organizujemo i regionalni festival, al‘ o tome će se tek pričati. Pa nas povezuje jezik, i uvek će. A kulturna matrica na kojoj smo odrastali je prisutna i dalje, i životvornija je od mnogočega drugog.

Kultura i politika?

- Spalio sam iluzije da političari mogu doneti boljitak na ovim prostorima. Uglavnom se radi o personalnim hedonizmima i strašnoj manipulaciji. Oni samo manipulišu, ljudi na to pristaju i eto belaja. Ima jedan političar u Sarajevu koji skine rotaciju, pa je nosi kući i spava s njom. Nije groteska. I šta takvi mogu doneti?! Ali mi moramo raditi na deprimitivizaciji naših društava; od haustora do parlamenta. Primitivizam je najveći problem ovih prostora, a on porađa i fašizam. Kad govorimo o kulturi, kultura nije samo predstava, knjiga, izložba. Kultura su uređeni javni toaleti, kultura je kad ne bušiš komšiji gume zato što ti je loša socijalna karta... Siromaštvo je ovde postalo alibi za primitivizam. U jednom trenutku bio sam u nezavidnoj situaciji, otac ostao bez posla, majka domaćica, al‘ mi nije palo na pamet, ni meni niti bilo kom drugom u sličnim neprilikama, da se latim destrukcije. Danas čim si nešto nezadovoljan odma‘ udri... A mediji lože ljude na agresiju i daju legitimitet banalnosti.

Glumački planovi?

- Čeka me nekoliko filmova. Ekranizujemo „Žabu”, zatim „Muškarce koji ne plaču” gde igraju i Miki Manojlović, Ivo Grgurović, Boris Isaković... U Nemačkoj, ako se sklopi konstrukcija, trebalo bi da radim film gde glavnjake igramo Anica Dobra i ja.

Ćerka poginule mi je skinula teško breme

Dugo niste javno govorili o saobraćajnoj nesreći.

- O nesreći nisam hteo da govorim 19 meseci dok se slučaj ne završi. Sada je slučaj završen. Meni je presuđeno, dobio sam uslovnu. A destigmatiziran sam kad sam uspostavio dobar odnos sa porodicom, posebno sa ćerkom poginule osobe, koja mi je sad i frendica. Način na koji je ona sagledala stvari je skinuo moje lično, preteško breme.

Nastavak na Blic...