Izvor: Blic, 12.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Eli
Eli
Ne sećam se da sam skoro čuo ovoliko potencijalnih hitova na jednom albumu. Supernaut, duet koji, prirodno prkoseći svim obrascima postojanja i umetničkog delovanja u Srbiji i sličnim zemljama (ako ih ima) čine Saša Radić i Srđan Đile Marković nijednu ploču ne objavljuje hodajući u mestu, ali 'Eli' (Automatik), čak i tako čistom konceptu koji po cenu fizičkog opstanka ne dozvoljava banalizaciju talenta – predstavlja posebno vrednu pojavu. U tekstu naslovne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << numere otkriva se neočekivani smisao imena albuma, čime se automatski prelazi na teren po kome se ovdašnja umetnost, a muzika posebno, gotovo i ne kreće. Reč je o terenu motivisane, smislene duhovnosti, posvećenja u tajne sopstvenog bića koje je srazmerno malo ljudi spremno da dosegne, a kamoli podeli s drugima.
Naravno, bez trunke pretencioznosti - preterana ozbiljnost, posebno u odnosu prema samom sebi, srušila bi smisao Supernauta kao kulu od tarot karata. Ne obazirući se na okolinu i okolnosti, ali nepogrešivo opažajući i obrađujući raspoložive informacije, Supernaut je, istovremeno varirajući nekoliko najznačajnijih istorijskih impulsa svetskog rokenrola (od Stooges, preko Cramps do Godfathers), a sa druge strane revalorizujući tipični ulov u mutnom jugoslovenske scene ('Pakleni vozači' Atomskog skloništa) demonstrirao način na koji se, u nemogućim okolnostima i bez ičijeg razumevanja i podrške, može stvoriti nešto izuzetno.
Završna numera 'Mala zemlja' autentično je, istinski potresno remek delo kakvim neobično malo muzičara, ili umetnika uopšte, može da se pohvali.
Višak života
Ronald Harvud 'Kvartet”, režija Miloš Jagodić,
produkcija Madlenijanum, opera teatar
Komad Ronalda Harvuda 'Kvartet”, postavlja i delimično razmatra pitanje da li je starost grozno stanje, ili je još gore. U ovoj priči je naime reč o troje bivših, ostarelih opereskih pevača koji u nekom sanatorijumu simuliraju život uglavnom se prisećajući dana kad su bili slavni. Dodatnu 'dinamiku” unosi pojava četvrte, takođe bivše umetnice, koja je pri tom i bivša supruga jednog od njih.
Izuzmemo li sociološke okvire Harvudovog komada može se kazati da je jedno od skrivenih i značenjski bogatijih mesta ona dimenzija koja nagoveštava pitanje prolaznosti umetnosti odnosno njenog postojanja: da li na primer muzika, kako se pitaju teoeretičari, postoji samo dok se izvodi ili i kada utihne njen poslednji ton.
Intrepretacija 'Kvarteta” na sceni Madlenijanuma mahom podrazumeva istaživanje onog narativnog sloja koji je baziran na, kako sam pisac piše, stvarnoj situacji. Priča o četvroro ostarelih umetnika je naime bila priča upravo o četvoro-ostarelih-umetnika, realizovana posredstvom niza anegdotskih situacija koje povremeno prelaze u grotesku, kao što je na primer ona da je nekada slavni i sada nepokretni pevač opsednut seksom.
Harvudove junake željne života tumačili su Ružica Sokić i Đurđija Cvetić, u ulozi velike odnosno nekada najveće operske pevačice, i Miodrag Mrgud Radovanović i Ivan Bekjarev koji su branili ugled dvojice takođe velikih bivših pevača u scenografiji Aleksandra Veljanovića izrazite likovnosti.
Ono što je, međutim, posebno zanimljivo iz ugla savremenog društva jeste da se tema Harvudovog komada možda najviše odnosi na 'višak života”. Ispostavilo se naime da je produženje života paradoksalno, proizvelo zabunu vezi sa čilim osamdesetogodišnjacima koji prirodno imaju i te kako veliku želju za životom i pokazuju više optimizma od mladih.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
