Izvor: Blic, 02.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Electric Blu
Electric Blu
Ljubitelji elekronske muzike svakako ne bi imali ništa protiv, ali bi bluz puritanci možda mogli da se namršte pri pomisli na koncept direktnog i prilično ravnopravnog spajanja ove dve, naizgled nimalo srodne, forme. Naravno, pogrešili bi, posebno u slučaju Electric Blu, čiji se istoimeni multimedijski debi album nedavno pojavio na etiketi Magmedia. Mista Dadi i Petar Singer, dvojica poznatih beogradskih bluz muzičara skrivenih iza, poznavaocima lako rešivih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pseudonima, konačno su realizovala ideju koja sazreva već nekoiliko godina i čiji je prvi nagoveštaj publikovan 2002. nadahnutom i efektnom obradom standarda 'Rollin' ('and Tumblin').
Onima koji su bili u prilici da čuju i razumeju, bilo je već tada potpuno jasno da prilično 'klizava' ideja ima čvrsto uporište i precizne pravce razvoja. Sve to, posle još nekoliko snimaka, dovedeno je do prvog vrhunca (album nosi oznaku 'vol 1', što obećava dalje poduhvate) objavljivanjem kolekcije od trinaest numera. Sastav je mešovit, pri čemu se autorski materijal besprekorno uklapa sa standardima, od kojih je ponekad dovoljan samo fragment da pokrene proces, ali i da ga dovrši. Electric Blu je, dakle, uspela manifestacija svesti o blokirajućem dejstvu predrasuda i demonstracija kreativne slobode koja, ako je koriste talentovani, sposobni i iskusnu ljudi čistih namera, uvek dovodi do rezultata.
Za promotivni spot (nalazi se na disku) odabrana je numera 'Stomach Ache' Mista Dadija, koja na uzbudljiv način reprezentuje ne samo ovaj album, nego i vanvremensku vitalnost bluza – ključnog, esencijalnog elementa najvrednijih segmenata savremene popularne muzike.
Snabdevanje pameću
Kada pomislim kakav bi mogao biti literarni opis Srbije danas, prvo mi na pamet pada Svedenborgov opis Pakla. On vrlo detaljno opisuje Pakao, ne kao satanino delo, već kao blatnjavo, zadimljeno i čađavo seoce u kojem ljudi borave po svom ličnom opredeljenju i to 'uopšte niti vide niti osećaju, jer kad su u njima, oni su u svojoj atmosferi, pa tako i u slasti svoga života (...) U blažim paklovima vide se grube kolibe, ponekad sastavljene u oblik grada sa sokacima i ulicama, a unutar kuća su pakleni Duhovi zauzeti neprekidnim svađama, neprijateljstvima, borbama i okrutnostima; kada su na ulicama ili u gradu, tada se dešavaju krađe i pljačke... Ovakav život je njihova krajnja sudbina.'
Oni koji danas školuju decu i razmišljaju o njihovoj budućnosti moraju biti krajnje racionalni, pa su zbog toga svoju već otpisali. Poslednjih petnaest godina bede nastavlja se u sledećih petnaest ili dvadeset pet ili više, niko ne zna tačno koliko, ali to se uzima 'kao krajnja sudbina'. Oni još racionalniji shvatiće da će tada njihova deca, zaglupljena i varvarizovana, biti u njihovim godinama, ali i u njihovoj mentalnoj i duševnoj situaciji, dakle, na izmaku svih snaga. I u goroj, jer i beda ima svoj progres.
Napokon, oni hiperracionalni, koji su uvek na granici iracionalnog, postaviće sebi pitanje: Čemu tolika beda i patnja? Čemu toliko zaglupljivanje i odricanje od radosti života? Da li ćemo, kada smo već postali 'nišči duhom', bar na onom svetu zaslužiti bolje dane?!
H. L. Borhes, iz knjige 'Nebo i Pakao' Emanuela Svedenborga, izdvaja pričicu: 'Svedenborg priča povest o čoveku koji je sebi naložio da za života zasluži nebo; i odrekao se svih čulnih uživanja, povukao se u samoću. Lišio se svega... to jest polako je sebe osiromašivao. Kad umre, dođe u nebo i u nebu ne znaju šta će sa njim. Nastoji da prati anđeoske razgovore, ali ih ne razume, pokušava da se nauči umetnostima (ali badava). Pokušava bilo šta da učini, ali ne može jer je sebe osiromašio.'
Dakle, valja nam se snabdeti pameću. U protivnom, ovo što nam se događa danas i ovde biće 'naša krajnja sudbina'.
