Izvor: Politika, 25.Mar.2013, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Eksperimenti „Urbanog robota”
Tojo Ito šesti je Japanac dobitnik prestižne Prickerove nagrade za 2013. godinu, ali među njima ujedno i jedini kojeg je jako teško klasifikovati
Umesto arhitekture bio je zainteresovan za bejzbol. Geni koje je nasledio od dede, trgovca drvnom građom, i oca, kojeg je rano izgubio a koji je u slobodno vreme pravio amaterske nacrte za kuće svojih prijatelja, probudili se u njemu tek na studijama. Danas je Tojo Ito šesti Japanac dobitnik prestižne Prickerove nagrade za arhitekturu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za 2013. godinu, ali među njima ujedno jedini kojeg je jako teško klasifikovati i verovatno jedan od retkih koji je imao priliku da kao dete živi u kući čije je autorstvo potpisao tada poznati modernista Jošinobu Ašihara.
Kako su za britanski „Gardijan” objasnili poznavaoci njegovog višedecenijskog rada, ovog arhitektu, rođenog 1941. u Seulu, u Koreji, ne odlikuje prepoznatljiv stil, njegovi projekti variraju između brojnih tehnika u procesu konstantnog eksperimentisanja, a svaki je usmeren ka radikalnim inovacijama. Međutim, upravo taj sistem „studija kao otvorene laboratorije” žiri za dodelu nagrade prepoznao je kao poseban kvalitet. „Stvarajući izuzetna arhitektonska dela više od četrdeset godina, uspešno se bavio bibliotekama, stambenim objektima, parkovima, pozorištima, prodavnicama, poslovnim zgradama i paviljonima, svaki put težeći iskorišćavanju maksimalnih arhitektonskih potencijala”, deo je objavljenog obrazloženja.
Od osnivanja sopstvenog studija „Urbani robot”, 1971, pa do danas, Ito je osmislio i izveo bezbroj građevina. Sendai Medijateku, koju je završio 2001. godine u istoimenom gradu u Japanu, smatra jednim od vrhunaca svoje karijere. Između ostalog zbog toga što predstavlja rezultat njegove decenijske preokupacije – prožimanja digitalnih tehnologija i arhitekture. Ali i zbog toga što je nakon tog posla njegova karijera krenula međunarodnim uzlaznim tokom.
O temi „fluidnog prostora”, Tojo Ito govorio je i 2009, na Univerzitetu Prinston:
„Svet prirode veoma je komplikovan i mnogostruk i njegovi sistemi su fluidni. U kontrastu sa tim, arhitektura je uvek težila uspostavljanju nekog stabilnijeg sistema. U poslednjih deset godina pokušavao sam da pronađem način na koji ću građevine bliže povezati sa njihovim okruženjem i prirodnim resursima.”
S tim u vezi, bitno je pomenuti Itov dizajn kuće TOD’S u elitnom Omotesando kvartu Tokija, završenu 2004. godine, za čiji je identitet drveće poslužilo kao inspiracija. Hrabra apstrakcija koja se može pronaći u ovoj realizaciji za mnoge je vidljiva i u drugim njegovim radovima – u Aziji, Evropi, Severnoj Americi, Južnoj Americi. Sa druge strane, neka rešenja upadljivo su strukturalna, kao što je to „Serpentine Gallery Pavilion”, u londonskom Hajd parku, iz 2002. godine. Najvažniji projekat za njega lično bio je angažman na izgradnji opštinskih, javnih prostora za smeštaj preživelih, nakon razornog zemljotresa i cunamija, koji su pogodili Japan 2011. godine.
Kako prenose strani mediji, Itov najambiciozniji poduhvat do sada biće realizacija „Taičung Metropoliten Opere” u Tajvanu, trenutno predstavljene samo u elektronskoj formi. Reč je o krajnjem ishodu njegovog eksperimentisanja sa organskim modifikacijama, zgradi „koja podseća na neko amorfno stvorenje koje se ratosiljalo svoje prave kože, ogolivši unutrašnju mrežu ogromnih šupljina”.
Ito je do sada nagrađivan mnogo puta, između ostalog 2006. godine Zlatnom medaljom Kraljevskog instituta za britanske arhitekte i 2002, Zlatnim lavom za životno delo na Osmom bijenalu arhitekture u Veneciji. Gostujući je profesor na univerzitetima u Japanu, Americi, Aziji. Njegova dela nalaze se u sklopu muzejskih kolekcija u Velikoj Britaniji, Danskoj, Francuskoj, Italiji, Čileu, Tajvanu, Belgiji… Na malom ostrvu Omišima u Japanu, Ito je dizajnirao muzej sopstvenih dela koji nosi njegovo ime, otvoren 2011. godine, u kojem se nalaze njegovi dosadašnji projekti i u okviru kojeg funkcioniše i radionica za mlađe kolege. Kompleks je replika kuće pomenute na početku teksta, u kojoj je Ito živeo kao dečak.
M. Dimitrijević
objavljeno: 26.03.2013.
