Izvor: Politika, 15.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Eho ljudske i slikarske stvarnosti
Sećanje: Ljubica Cuca Sokić (1914–2009)
Izložbom Ljubice Cuce Sokić otvorenom 9. decembra u Kulturnom centru u Vršcu obeležen je 95. rođendan velike slikarke. Tako se zatvorio njen stvaralački krug od sedam decenija, koliko deli njenu prvu beogradsku izložbu priređenu 1939. godine u UP „Cvijeta Zuzorić” i ovu poslednju, vršačku postavku. Jer, danas se sećamo uvažene profesorke i akademika, njenih stvaralačkih načela, a oni koji su je i lično poznavali, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poštovali su skromnost i šarm jednostavne ličnosti, građansku uviđavnost i prijateljsku odanost, poštenje i dostojanstvo. Nije nikada isticala svoje poreklo, znanje, zvanja i priznanja koja je vremenom sticala i koja, očito, nisu bitno uticala na njen karakter oslobođen (vidljive) sujete i posvećenost umetnosti; više je to deo biografske beleške.
Pariz je, nesumnjivo, jedna od centralnih tačaka u umetničkom formiranju Cuce Sokić. Ona pripada petoj generaciji velikog kruga srpskih intimista, za koju je boravak u Parizu, u drugoj polovini tridesetih godina, kao i za većinu slikara njene generacije, presudan. Generacijsko učenje i bliskost francuskog kulturnog miljea odredili su tok i duh „Beogradske slikarske škole” čiji je jedan od najistaknutijih predstavnika Cuca Sokić.
Dosadašnji istraživači uglavnom su se složili u periodizaciji dela Cuce Sokić.
Uprkos vremenskom rasponu i stilskim menama – grubo podeljenih na intimistički, apstraktni i asocijativni period – duhovna kompaktnost, kompozicioni i valerski kontekst izoštrava primarni problem odnosa prostora i svetlosti. O Cuci Sokić kao slikaru evropskog duha Irina Subotić je povodom monografske izložbe održane u galeriji SANU pisala: „Vaspitavala se na spletu francuskog racionalnog duha i dominantne čulnosti Bonara i Vijara, a ipak dospela do neke vrste metafizičkog realizma”. Inače, za ovu izložbu je Cuca Sokić dobila 1995. i (zakasnelu) „Politikinu” nagradu.
Veoma plodnu prvu deceniju u njenom radu odlikuju slike čitljivih motiva. Životne prilike, bolje reći neprilike, koje je prethodnoj građanskoj klasi doneo novi poredak, rezultirale su gubitak radnog prostora; Cuca Sokić nije imala atelje od 1947. do 1960. godine. U to vreme radila je u skučenom prostoru stana, koncentrisana na crteže i slike manjeg formata. Mali formati iz pedesetih godina „slikarski su me održali”, govorila je. To je period kada je intenzivno radila ilustracije za časopise i knjige. Ovo vreme se poklapa i sa vremenom ozbiljnijih stvaralačkih dilema. Napuštajući potpuno sferu mimetičkog, ona traga za unutrašnjim značenjem vizuelnog efekta, za primarnom idejom od koje počinje slika. Polako se ideja o slici menja – motiv je sve više povod a sve manje cilj. Koncentrisana na suštinske probleme slike, u šestoj deceniji manje izlaže, a nagrada na Oktobarskom salonu 1960. godine podsticajno je delovala.
Stvaralaštvu Cuce Sokić likovna kritika posvetila je dužnu pažnju kontinuirano prateći razvojni put kroz intenzivnu umetničku aktivnost tokom decenija. Opšte mesto moglo bi biti da je ona umetnik izuzetnog dara koja u magiji stvaranja traga za duhovnom ravnotežom i harmoničnim odnosima svoje unutrašnje vokacije. A o „Težnji ka običnom i svakodnevnom, poetskoj atmosferi prostora, slobodno postavljenom i u hromatici diskretnom koloritu, podređivanju detalja celini kompozicije"”, pisao je Lazar Trifunović.
Fenomen privlačnosti i prihvatljivosti umetničkih načela Cuce Sokić može se objasniti osećanjem stalnosti i trajanja, atmosferom kontemplativnog mira – konstantama njene stvaralačke poetike. Blisko duhu rafinovanog i visokog ukusa građanske klase, njeno slikarstvo u jednostavnom tematskom krugu – mrtva priroda, figura ili prostorna kompozicija – postaje „eho njene ljudske i slikarske stvarnosti”. Uverenje da čovek polako sazreva i da je sazrevanje stalno odbacivanje nepotrebnog kao moto ugradila u korene sopstvenog bića i stvaralaštva; to je i putokaz i objašnjenje za sažeto i jednostavno izražavanje i izvesni duhovni asketizam, tipičan za njeno stvaralačko uporište.
Možda njena umetnost nije donela prevratničke novine u savremeno srpsko slikarstvo, ipak, talenat i stvaralački princip u duhu posvećenosti i pune koncentracije iznivelisali su unutrašnju enigmatičnost promena sa malim razlikama i njihovu likovnu ubedljivost. Izjava „Slikarstvo i moj život su jedno te isto” približila je načelima slikarke Zore Petrović, njene gimnazijske profesorke, a kasnije i prijateljice.
Delo Cuce Sokić pripada srpskoj kulturi 20. veka, priređena je velika izložba povodom 80. rođendana, obeleženo je 60 godina rada, izdata je monografija. Cuca Sokić se isto tako odužila Srbiji svojim testamentarnim legatima, od muzeja u Beogradu i Novom Sadu do gradova u Srbiji, a ovi legati su deo nacionalne ostavštine za budućnost.
Ljiljana Ćinkul
[objavljeno: 16/01/2009]
