Izvor: Politika, 04.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Edipovi snovi o poreklu
Kod Iva Svetine je bilo zanimljivo što se ne bavi Edipom koji nam je poznat, kaže Ivica Buljan, gost – reditelj 53. Sterijinog pozorja u Novom Sadu
Dok se Sofoklova tragedija „Car Edip” u režiji Vide Ognjenović i izvođenu Narodnog pozorišta iz Beograda sprema za gostovanje u Stokholmu, gde će sutra i prekosutra igrati na Velikoj sceni Kraljevskog dramskog pozorišta „Dramaten”, na 53. Sterijinom pozorju u Novom Sadu u programu „Krugovi” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dočekali smo „Edipa u Korintu”. Autor teksta je Ivo Svetina, a u režiji Ivice Buljana izvelo ga je Slovensko narodno gledališče iz Ljubljane.
Reditelj Ivica Buljan doputovao je na Pozorje iz Francuske gde u Nacionalnom pozorištu u Sent Etjenu sutra uveče ima premijeru svog projekta „Veliko gradilište” po delu Elfride Jelinek koji obuhvata šest tekstova ove autorke.
–Nisam želeo da propusti priliku da dođem na Pozorje. Za ovaj festival vezan sam još od studentskih dana. Pre nekoliko godina ovde sam gostovao sa predstavom „Džez” iz Rijeke. Prošle godine bio sam član žirija 52. Sterijinog pozorja. Nekako sam se već navikao da dolazim u maju u Novi Sad i bio sam presrećan kada je Ivan Medenica pozvao „Edipa u Korintu” da učestvuje u programu „Krugovi”. Znajući za Pozorje dao sam glumcima tri slobodna dana. Sutra ujutro se vraćam u Sent Etjen i već poslepodne imamo probu, kaže Buljan.
Ivica Buljan je rođen u Sinju. Pozorištem je počeo da se bavi najpre kao kritičar, da bi kao dramaturg radio sa Vitom Tauferom, Eduardom Milerom, Kristijanom Kolinom...Režirao je u Hrvatskoj, Sloveniji, Belgiji, Francuskoj, Rusiji, Litvaniji, Italiji.
– Već dugo radim u Sloveniji, a zapravo nikada nisam režirao ni jedan slovenački tekst. Više sam bio okrenut nekom svom krugu autora – Koltesu, Pazoliniju, Mileru, Elfridi Jelinek. Kada sam se dogovarao koji tekst da radim za Narodno gledališče u Ljubljani, Janez Pipan, direktor Drame, ponudio mi je „Edipa u Korintu”. Pomislio sam da je to prava stvar, jer je „Edip” moja preokupacija. Pre osam godina u Splitu sam režirao Senekinog „Edipa” koji je drugačiji od Sofoklovog. Prvi put se na našim prostorima izvodila rimska tragedija, obično se izvodi grčka. Za Rimljane se kaže da su krvavi, okrutni... Oni nisu bili originalni, nego su interpretirali grčku tragediju. Kod Iva Svetine je bilo zanimljivo što se ne bavi Edipom koji nam je poznat. I njemu i meni je bilo intrigantno da se vratimo u tu priču o detinjstvu. Ovde nismo u Tebi, već u Korintu, kod Edipovih roditelja koji su ga usvojili. On živi u snovima i, naravno, ne zna da nije pravo dete Poliba i Merope, da je novorođenče ostavljeno divljim zverima na Kitaronu, splet okolnosti doveo ga je u njihov dom. To mi je bila fantastična polazna tačka – da se ne bavimo uslovno rečeno političkim Edipom koji se vraća u Tebu, nego mladićem koga muče snovi o vlastitom poreklu.To muči svakog čoveka, svi se u određenom razdoblju pokušavamo osloboditi svojih roditelja. Ovde je to prikazano na, rekao bih, frojdovski način u kojem se postavlja intimno pitanje šta je zapravo prava porodica.
Ovaj Edip priča tu priču, objašnjava Buljan.
Na pitanje šta kaže na to da ga pozorišni stručnjaci svrstavaju u „radikalne reditelje”, Buljan odgovara:
–Svi govore o toj mojoj radikalnoj energiji. Ona verovatno dolazi iz mog dalmatinskog porekla. Zapravo, radim jako energične predstave sa puno teksta, muzike. I uvek su određene sa radikalnim čitanjem. Zašto je prizor između majke i sina u predstavi „Edip u Korintu” tako okrutan? Zašto se tuku sve vreme? Meni ta tuča nije agresija, već najveća moguća nežnost... Zašto taj prizor u kojem majka gotovo do krvi izudara Edipa? Zato jer majka ne želi da ga pusti da ode od nje. To je prekrasna zaštitnička ljubav, ljubomora majke koja ne želi da se razdvoji sa sinom. Moj princip pozorišta jeste da ne pokušavam pokazati publici ko si ti, već da kroz snažne emocije likovi koji su na sceni progovaraju sami za sebe. Teatar ima potrebu da objašnjava svet, umesto da se zapravo služi tim haosom. I najveći dramatičari od Sofokla, Euripida, do Šekspira nisu se trudili da objasne svet, već su zapravo iz njega izvlačili enigme i nudili ih na sceni. U svom „Edipu” ne pokušavam da tumačim šta se događalo, već da predstavim njegov susret s prijateljem, koji mu je u isto vreme i konkurent, njegov susret sa roditeljima koji je užasno bolan jer ih više ne podnosi i želi da ode od njih. Neke stvari koje prepoznajemo iz vlastitih snova. Svi smeštaju Edipa u antičku Grčku, a Pazolini ga je u svom filmu smestio u Maroko, u nestvaran, čaroban kraj, kao što je moj Edip smešten u taj imaginarni, balkanski prostor.
Ivica Buljan voli da radi predstave sa istim glumcima. To je njegova umetnička familija. Sa njima se dobro oseća i može da istražuje. Zajedničko doživljavanje sveta, naglašava reditelj, ne bi mogli napraviti ako se dobro ne poznajemo.
Reditelj Tomi Janežič je gotovo postao Beograđanin. Zato smo pitali Ivicu Buljana da li bi i on želeo da režira neku predstavu u Beogradu, Novom Sadu...
– Vrlo rado bih sarađivao sa ovdašnjim pozorišnim kućama. Što se autora tiče voleo bih da to bude Danilo Kiš.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 05/06/2008.]
