Izvor: B92, 15.Jul.2013, 13:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
EXIT festival, 10-14. jul 2013.
Ovogodišnji pompezan slogan „R:Evolution“ suštinski je doneo samo neke organizacione izmene, programska uobličavanja na pojedinim binama ali je mahom sve ostalo na tvrđavi bilo uobičajeno. Osim posete, ali o tome ćemo kasnije.
Petrovaradinska tvrđava, Novi Sad
Pretpostavljam da svako ko pohodi ovaj festival, već evo trinaestu godinu, ima određene rituale. Oni se tiču pripeme, uobičajene nervoze pred odlazak, odabira „exit odeče i obuće“ pronalaženja >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << smeštaja i prebiranja po novčaniku. Ove godine bilo vam je potrebno svega više. Odeće – jer su noći bile neuobičajeno hladne, novca – jer je festival trajao pet dana, obuće – jer je bilo večeri sa kišom. Kako je cela Exitova kampanja bila mlaka sa lajnapom koji je skockan u poslednjem trenutku, prosto je izgledao da su sve kalkulacije oko prodatih karata neka vrsta spinovanja i da će realnost biti potpuno poražavajuća. Nakon još uvek neprebrojanih posetilaca onomad na Ušću jednim drugim povodom, Exitov debakl bi uistinu bio težak udarc i gotovo nepopravljiv kulturološki šok.
Festival je počeo takozvanim nultim danom, nastupima Marčela, Iskaza i hora Viva Vox o čijim kvalitetima ne bih trošio reči. Međutim, u silnoj želji da otvaranje bude što spektakularnije ono je izgledalo pomalo trapavo i prilično pretenciozno. U svakom slučaju lepo je što velika bina konačno ima ime „Tesla Stage“. Nakon spektakularnog vatrometa koji je (ponovo) vraćen na Petrovaradin, Exit 2013 otvorio je Najl Rodžers predvodink čuvene disko grupe Chic.
U skoro dva sta koncerta Najl nas je proveo kroz svoju uzbudljivu karijeru izvodeći sa svojim bendom ne samo ultimativne disko himne koje je pisao za Cic, Pointer Sisters ili Sheilu B već i hitove za Dejvida Bouvija ili grupu Duran Duran. Poseta je bila solidna ali nimalo obećavajuća. Publika izuzetno mlada i pomalo zatečena Najlovim repertoarom. Toliko puta semplovane rifove oni poznaju iz nekih novih čart hitova što je povremeno zahtevalo dodatno, duhovito objašnjenje sa bine od samog Rodžersa.
Situacija na Petrovaradinskom mostu je već narednog dana odavala dramatično drugačiju sliku. Već oko osam uveče prilazi tvrđavi bili su prepuni, u najavi je bila ogromna gužva na festivalskom prostoru. Do toga je došlo ubrzo nakon nastupa Elis Rasel. Izlazak domaćih hip-hop miljenika grupe Bad Copy potvrdilo je njihov neosporan uspeh koji je kulminirao ponovljenim jutarnjim nastupom na Fjužn bini kasnije tokom večeri. Snoop Dogg (ili kakvo god da mu je ime sada), imao je bitno drugačiji pristup svom radu i hip-hopu generalno što je rezultiralo nastupom znatno komercijalnijim nego što je to bio slučaj na prvom nastupu od pre nekoliko godina na Exitu. Transformaciju je u tom smislu doživeo i Fet Boj Slim. Dens Arena je dobila kolosalni izgleda, uvećani prostor i poseta koja je bila nezamisliva, baš u onoj meri u kojoj je Slimova muzika bila nepodnošljivo histerična, zatupljujuća i užasavajući jednolična. Ne verujem da zaista voli to što pušta, prosto ne verujem. Publika je bila u delirijumu a kretanje u bilo kom smeru bilo je apsolutno nemoguće.
„Warrior`s Dance“ veče inspirisano je pankom uz nastup legendarnih GBH, više nego odličnih Eyesburna i po koznakoji put u Srbiji - grupe Prodigy. Ove momke je nemoguće izbeći, pre ili kasnije suočite se sa tom neopisivom količinom buke i neobuzdanih ritmova, euforije i histerije koja kulminira bakljama, talasima na ivici incidenta i opšte kataklizme. Prohodnost je i posle toga bila u potpunosti otežana, pa je predah u JDX bekstejdžu izgledao kao dobra prilika da se sretnete sa raznim ljudima koje bukvalno viđate samo jednom godišnje tu, na Petrovaradinu.
U startu pretposlednje večeri izvršena je prirodna selekcija. Oni željni „šmirglanja“ uz Dejvida Getu otišli su odmah u arenu i tamo ostali... Zauvek.
Oni drugi željno su isčekivali pojavu Toma Jorka i njegove super grupe Atoms For Peace. Program je pomeren za sat unapred zato što je oprema za AFP kasnila zbog problema na granici. AFP magija trajala je puna dva sata, inspirisani afro bitom, elektronikom, post i psihodeličnim rokom. Jork, Najdžel i Flea su uz malo poze i šamanskog plesa zaveli prisutne tokom svirke koja je obuhvatila i pesme sa Tomovog solo albuma kao i saradnje sa čuvenim projektom U.N.K.L.E.
Rifs & Bits bina imala je vrlo jaku postavu domaćih i regionalnih sastava. Izdvojili su se nastupi Bjesova, Lollobrigide, Feuda, Sajsi MC i grupe E-Play.
Atoms For Peace na EXIT-u /Piše: Rastko Ivanović/
Kako su Atoms for Peace oslobodili ljude muzikom, oslobađajući im prvo telo, pa potom i um.
Da bismo razumeli šta je Tom Jork s novim ansamblom doveo na 14. Exit festival 2013. u subotu, korisno je da citiramo jednog od preživelih kumova popa: “Once you’ve done the best you can, funk it!” rekao je Džordž Klinton, osnivač Parliament Funkadelic i vodeće svetlo bezbrojnim muzičarima koji nastoje da pronađu svoje plesne korake na podijumu.
Do “funka” ne znači samo da se opustitite; to zahteva koncentraciju i vrstu mišića koji se nikada ne napreže. Za Jorka, frontmena visoko cerebralnog i veoma popularnog benda Radiohead, to takođe znači preuređenje višesmerne muzike koju je grupa usavršila, da bi bolje naglasio njen ugaoni kamen: gruv.
7
Radiohead nije često doživljavan kao plesni sastav, iako se njihov zvuk oslanja toliko na ritam, kao i na Jorkove vrtoglave melodije i Džoni Grinvudovu šumu efekata. Ali udruživanjem snaga s omiljenim basistom alternativnog roka i (Klintonovim prijateljem) Flijem, kao i sa bubnjarem Džoijem Varonkerom i brazilskim perkusionistom Maurom Refoskom, Jork je agresivno krenuo prema dnu u svom sopstvenom zvuku.
Napor (koji je u ovakvim slučajevima vrlo inspirativan) otkriva šta Jorkove kompozicije imaju zajedničko sa radom takvih post-pank bendova poput Gang of Four i Mission of Burma, koji su takođe miksovali rokersku žestinu s teškim bazenom fanka i diska. Pesme, od kojih su mnoge s Jorkovog solo albuma iz 2006, “The Eraser“, jasno su ocrtane recentnim plesnim muzičkim trendovima poput džangla i dabstepa, ali s lajv instrumentacijom umesto elektronskog dekora one takođe prizivaju trenutak kada je pank pronašao svoje kukove.
Repeticija je bila ključna za zvuk i bend je tražio tačnu tačku gde bi repeticija minimalističke umetničke muzike mogla da se spoji s različitom i teško povezivom, repeticijom plesnog popa. Fli često vodi tim, zatežući pristup koji on ima sa Red Hot Chilli Peppers i povećava energiju na skoro svakoj pesmi. On je takođe svirao (mislim) melodiku.
Još jedan zvučni sloj dolazi od dugogodišnjeg Rejdiohedovog producenta, Najdžela Godriča, čije sviranje klavijatura i gitare, ponekad daje muzici ambijentalno osećanje, blisko pojedinim radovima Brajana Ena. Jork sam povremeno dodaje permanentne klavirske linije ili lomljive gitarske delove, kao i primenu svog izvanrednog falseta.
To ne bi bilo fer da se ova muzika nazove Radiohead lite, pošto ona nije light uopšte. Ali ona je više koncentrisana i, u neku ruku, više razumljiva nego što je to opus benda. Apelujući na donji deo tela, Jork i njegov bend diktiraju fokus publike na način na koji to Rejdiohedovi nastupi ne čine.
Foto: Momcilo Grujic/EXIT photo team
Prepravljajući svoje starije pesme i izvodeći nekoliko novih, Jork i dalje radi na artikulisanju opsesija. Njegova velika tema (zasad) je kako se anksioznost ili čak bol mogu pretvoriti u vrstu zanesenosti, bilo kroz psihičku otuđenost, psihički bol ili, još češće docnije, seksualnu želju. (Ovo je momak sklon naslovima poput “Feeling Pulled Apart by Horses“.) To se prirodno uklapa u plesnu muziku, koja nudi ekstazu kroz telesno uvijanje i iznemoglost.
Jork prenosi strast diska na sceni, meljući i lepršajući i klateći se ludo dok publika navija na svako vijuganje. Njegov ples je bio toliko revnostan da je podsetio na pank preteču Igija Popa, koji je oduvek prilazio umetnosti kao (delom) vizionarskom transu, a delom profesionalnom-rvačkom stilu šepurenja.
Na pojedinim mestima, Jork je prestao sa svojim srećnim previjanjem, da bi isporučio pesmu na daleko blaži, gotovo soft-rok način. Onda, čudan sjaj njegovih kompozicija i njegovog glasa dominira, otkrivajući Jorkov tajni porok: zavisnost od lepote.
Brzo, međutim, Fli će se vratiti da ćušne svoj bas, ritam sekcija će udariti, i potraga za tim fanki gruvom će se nastaviti. To nije sporedno interesovanje za Jorka - to je osnova koja ga izoštrava. I to je deo onoga što najambiciozniji momci u istoriji roka rade najbolje što mogu.
Poslednje veče bilo je u znaku divnog uvoda uz Veliki Prezir, dosadne razrade sastava Block Party i neodoljivog, šarmantnog i lucidnog zaključka Nika Kejva i njegovog pratećeg sastava The Bad Seeds. Set lista uobičajena za festival, a izbor pesama podjednako emotivan i neuračunljiv kakva je i lirika samog Kejva. Čini se da The Bad Seeds doživljavaju neku vrstu transformacije poprilično se oslanjajući na klasični rokenrol egzibicionizam koji je Niku pomogao da procveta kroz rad u off bendu Grinderman.
Za sve to vreme nisam imao želju da ponovo prođem kroz traume boravka u Dens areni pa sam je i ove večeri zaobišao fokusirajući se na „X-Bass“ ponudu izvođača sa aktuelne britanske bejs, dab step, brejk bit i vaskrsle esid haus scene. Najiščekivaniji Rudimental ostali su na londonskom Hitrou. Ipak SBTRKT, Chase & Status, Skism, DJ Fresh pa i Diplo definitivno su dostojno predstavili muzičku sliku ne samo evropske već i američke transformisane plesne muzike iz dubina andergraunda.
Kao i uvek na Exitu događaji i susreti „iza scene“ čine ovaj festival posebnim mestom za zabavu, smeh, razmenu mišljenja i večitu jurnjavu oko „drveta desno od miksete“. Po svoj prilici ovo je najposećeniji Exit što se tiče kontinuirane posete u nekoliko vezanih večeri i to na teritoriji celog fetivalskog prostora. Publika mlada, a prodaja karata po promotivnoj ceni gotovo do samog početka festivala očigledno je rezultirala tim pomakom. Nova festivalska generacija konačno je stigla. Uz malo usmeravanja i edukacije Exit može očekivati da će joj i ona ostati posvećena.
