Izvor: Blic, 12.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Džet bend
Džet bend
Održavanje vatre bazičnog rokenrola poslednjih godina ni u svetu nije lak i jednostavan posao. Bez obzira na logična predviđanja da će se, kao i mnogo puta do sada, kad gospodari industrije procene da je trenutak pogodan, otvoriti novi krug interesovanja i eksploatacije klasičnih rok obrazaca, u Evropi – koja nam, pre ili kasnije, ne gine – bavljenje takvom vrstom muzike deluje kao neka vrsta herojskog čina.
Među retkim preživelim ovdašnjim herojima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ime Vlade Džeta odavno, zasluženo, stoji izdvojeno, a novi album Vlada Jet Banda 'Brand 40' najsvežiji je dokaz da u njegovoj dugogodišnjoj karijeri ništa nije bilo uzalud. Sveden na ritam sekciju nekadašnjih Crnih bisera (drugi član je bubnjar Jovan Ljubisavljević Kića), uz pomoć čak petorice različitih gitarista (Dadi Stojanović/Zona B – ujedno i koproducent - Stevan Birak/Cactus Jack, Sead Lipovača/Divlje jagode, Borko Mitić, Boban Birtašević) i prateće vokalne podrške Ljube Ninkovića, Džet nije samo okupio prijatelje na plemenitom zadatku, nego i ponudio materijal čija svežina, proživljenost i autentična emotivnost može da posluži kao putokaz mnogim drugim muzičarima i uporište za onaj deo publike koji želi da razume o čemu je stvarno reč.
Ako je Vlada Džet, sticajem okolnosti, vremenom postao poznatiji kao zagovornik i propagator nego kao direktni učesnik, onda je 'Brand 40' konačni argument u prilog njegovog priznavanja kao istinski značajnog autora, dovoljno odvažnog da se održi na klizavom terenu izvornog gitarskog rokenrola.
Zaboravljeni
Često sam se pitao zašto se prećutkuje recentni Kusturičin film o pretposlednjem izgubljenom ratu, u kojem je treći plan zapravo film u filmu. A u tom planu se u jednoj, ratnoj, sceni pojavljuje portret Iva Andrića, koji je još pre pola veka upozoravao na ono što se može dogoditi otvaranjem Pandorine kutije koja se zvala (višenacionalna) Bosna. Tada smo prevideli Andrića. Da li ga mi to, ignorisanjem Kusturice, previđamo još jedanput? Je li zaostala još kakva Pandorina kutija, kao zaboravljena mina u nekom nacionalističkom šušljaku? Zar to nikoga ne plaši?
Uostalom, sve jedno je, Andrić ne može izgubiti ništa, a mi više ionako nemamo šta da izgubimo.
I šta ima Kusturica da nas podseća na Andrića koga smo prećutnim konsenzusom temeljno zaboravili.
Kad smo takvom brzinom uspeli da zaboravimo vlastite velikane, šta bi se dogodilo da je neka promisao nama dala u zadatak da u svojoj kulturi čuvamo i negujemo delo, jednog Puškina na primer, ili, ne daj bože, Šekspira, kada troškovi održavanja u kulturnom životu samo jednog od njih (institucije, istraživanja i sl.) premašuju nacionalni budžet za kulturu. Za koliko decenija bi oni kod nas popasli zaborav?
A zamislite tek filozofe. Da smo morali da se bakćemo kritičkim izdanjima Kanta ili Hegela? Pa, mi smo zaboravili jednog Srejovića koji nam je koliko juče doneo svetsku slavu svojim otkrićima.
Kada bi se samo deo energije koji je (opravdano) utrošen na uvođenje fiskalnih kasa malčice preusmerio na restauraciju kulturnih vrednosti, ponovo bismo živeli zajedno sa svojim evropskim delom oličenim u našim najboljim predstavnicima. Bio bi to lep trening za zajednički život sa Evropom.
