Izvor: Blic, 01.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Džentlmeni
Džentlmeni
Možda bi prikaz debi(!) albuma Džentlmena – sastava koji nesumnjivo zauzima posebno mesto među reprezentima beogradskog rokenrol duha - mogao da započne citatom, uvodnim stihom numere 'Slomljena srca': 'Taj glas iz daljine/ gde moru je kraj'. Uzrok dugotrajnog časnog postojanja, a sasvim sigurno i aktuelnog ponovnog okupljanja ove grupe treba upravo tražiti u odazivanju, ili bolje sposobnosti odazivanja na taj glas iz daljine i uspostavljanje komunikacije s njim, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u istoj ravni. Nema ničeg inferiornog u odnosu na velike uzore, ničeg, u globalnom smislu, provincijskog na albumu 'Retrologija' u čijih petnaest numera se presecaju mnoge važne linije muzike bez koje bi dvadeseti vek sasvim drukčije izgledao. Ideal postojanja kroz rokenrol, čija je personifikacija i metafora karijera Branka Marušića Čuture, ključne figure Džentlmena, na ovoj kolekciji snimaka čuje se glasno i ponosno, prkoseći tupom okruženju i tehničkim nesavršenostima. Iako su se uglavnom bavili prepevima i srazmerno često menjali postavu, Džentlmeni su s razlogom ostali zapamćeni kao bend sposoban da tuđi materijal, zahvaljujući neobuzdanom individualizmu svog vođe i pojedinih članova, prirodno prisvoji.
S druge strane, gotovo polovina pesama na 'Retrologiji' su originali, što svedoči o autorskom potencijalu koji je samo sticajem okolnosti ostao neispoljen do kraja. Sutrašnja promocija u Domu omladine (jednom od svetilišta beogradskog rokenrola kojim su godinama gospodarili upravo ovi ljudi) i predstojeća turneja generacijski raznolike nove postave mogli bi biti prvi koraci ka otvaranju nekih nepravedno zatvorenih i još nepravednije zaboravljenih vrata.
Šinjel ili đubretarac
Kragujevački časopis za književnost, umetnost i kulturu ‘’Koraci’’ se za poslednjih četrdeset godina baš našetao. Osnovan je pod krovom Kulturno-prosvetne zajednice, gde je objavljivan sve do pojave ‘’Svetlosti’’. Zatim je došla ‘’Nova svetlost’’, koja nije bila na budžetu, kao ni časopis. Dolaze i krizne devedesete, kada ovaj izdavač povremenim objavljivanjem pokušava da sačuva kontinuitet ‘’Koraka’’, čekajući neka bolja vremena.
Posle 2000, ta vremena su i došla. Ali, provincija ne bi bila to što jeste da bolje uslove ne menja gorim rešenjima: izdavač je vraćen u informativni sistem, a ‘’Koraci’’, za koje su obezbeđena sredstva, iščupani iz njegovog programa i prebačeni u biblioteku. Ovih dana se ponovo osniva izdavačko preduzeće ‘’Nove svetlosti’’, ali pod novim imenom: ‘’Koraci’’. Časopis po kojem ta kuća dobija ime, paradoksalno, ostaje i dalje u gradskoj biblioteci.
Bilo kako bilo, ljudi iz biblioteke su dostojno obeležili četrdesetogodišnji jubilej časopisa. Napravili su izložbu, pozvali brojne urednike i saradnike. To je bila prilika da mnogi od njih raspredaju o svom doprinosu časopisu. Zajedničko im je jedino to što tvrde da su svi to radili džab-džabe.
Sluša ih Jovan Gligorijević Kale, slikar, reditelj, enciklopedista, jedan od onih koji je devedesetih, u uslovima potpunog rasula i besparice, priredio nekoliko brojeva. A onda ustaje, podiže svoj crveno-crni karirani đubretarac i kaže: ‘’Evo, ja sam naplatio. Moji drugovi mi dali umesto honorara još ‘95. godine.’’ A onda se setim Gogoljevog ‘’Šinjela’’. Pročitam ga ponovo. Sve se na neverovatan način slaže.
Jedina razlika je u tome što su Akakijeviću ukrali novi šinjel, a Gligorijeviću učinili sve da ostane u starom (ako je to uopšte neka razlika.) Razlikuju se i po tome što je Gligorijević za života, kao i Akakijevićev duh, uspeo da sa mnogih hvalisavaca skine gizdave šinjele ispod kojih su ostali potpuno goli. Da li ih je razgolićivanje promenilo kao Gogoljeve junake, ne zna se. Ako nije, onda je to jedina suštinska razlika između ruskog šinjela i KG đubretarca.
Ludi od umetnosti
Ivo Brešan 'Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja', režija Željko Orešković, produkcija Narodno pozorište Beograd, Scena 'Raša Plaović'
Komad Iva Brešana je svojevremeno izazvao veliku pažnju javnosti, ne samo zbog svojih dramskih kvaliteta. To vreme je, naime, bilo željno svog drugog lica i želelo je da vidi šta biva kada se jedna grupa entuzijasta, volontera, amatera i narodnjaka po estetskom opredeljenju poduhvati Šekpira, odnosno, kada odluče da u nekom seoskom domu kulture (gde je smeštena radnja komada) sami postave i odigraju Šekspirovog 'Hamleta'. Danas, međutim, kada se komunizam, kolektivizacija i slične ideje ne tiču ni njihovih bivših promotera, Brešanova drama više zvuči kao komedija naravi sa elementima satire. Stoga je reditelj Željko Orešković, u saradnji sa dramaturgom Zoranom Raičevićem, iz priče odstranio elemente ideologije i prebacio je u ravan komedije. Ova satirična pripovest o pogubnom uticaju neznanja na kulturu intrpretirana je, naime, kao slika groteske, pri čemu je Brešanov komad delemično preveden u neku vrstu predloška. Skoro kao da je reč o komediji del arte koju tokom proba glumci preinačavaju u skladu sa rezultatima svog istraživanja.
Tako dobijenu, izrazito duhovitu situaciju, Orešković uspeva da održi na potrebnoj visini najviše zahvaljujući, najpre, dvojici vrsnih glumaca, Marku Nikoliću u ulozi komentatora i Predragu Ejdusu u ulozi učitelja, onoga koji sam protiv svih pokušava da dozove gluvoga i ukaže na pogubnost njihove namere. Svoj doprinos dali su i Miodrag Krivokapić u ulozi onoga kome je svejedno da li je glumac ili sekretar partije, Nela Mihajlović i Branko Vidaković. Posebno je zanimljiva pozicija Marije Vicković koja bi bila još ubedljivija da je Branislav Tomašević bio dominatniji u ulozi Jovana, jedinog koji, zato što uočava nepravednost vlasti, nije poludeo od 'umetnosti'. Možda upravo zbog toga nije došla do punog izražaja druga linija Oreškovićeve namere da jače istakne posledice neotesanosti, ne samo u umetnosti.
|
